Дневне архиве: 3. јануара 2016.

ПРАВИ РАЗЛОГ ЗБОГ КОГ СЕ ДЕЦА ВРПОЉЕ

Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје. Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жеље да им деца жеље да им деца науче седам светских језика до седме године.

Током протекле деценије, све више и више деце је обележено проблемом поремећаја пажње и новоизмишљеном дијагнозом АДХД. У једној локалној основној школи, учитељ се пожалио да најмање осам од двадесет двоје његових ученика има проблема да се сконцентрише на реченицу дужу од “Добар дан”. Истоврмено, од деце се очекује управо оно што је супротно њиховој природи, да седе дужи временски период.

И то колико у школи, толико и у обдаништима. Зато настаје проблем. Иако мислимо да је то најбоље и најбезбедније, деца су ужасно дуго и неприродно статична. Ако раде још нешто осим седења, онда је то усправно стајање и ходање.

Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје. Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жаље да им деца науче седам светских језика до седме године. Још ређе се деца играју напољу, што због родитељских страхова, што због питања одговорности или напорног распореда савременог друштва. Будимо искрени: деца се не крећу довољно за своје године и потребе и то заиста почиње да бива проблем.

Недавно сам била гост, према правилнику школе, на једном од часова. Ушла сам тихо и склонила се сасвим позади. Наставник је читао наглас књигу за децу и то је био крај радног дана. Никад нисам видела ништа слично. Нека деца су била нагнута уназад на својим столицама, под екстремним угловима, остали су се љуљали напред-назад, неки су жвакали крајеве својих оловака, а једно дете је котрљало боцу са водом, гњечећи је.

Била сам затечена. То није била учионица деце са посебним потребама. Моја прва мисао била је да су се деца узврпољила јер је био крај дана и да је то једноставно због умора.

Након даљег испитивања, сазнали смо да је већина деце у учионици била физички слаба и са лошим осећајем за равнотежу. У ствари, у наставку тестирања у неколико других учионица, утврдили смо да је, у поређењу са децом из раних 80-тих, само једно од дванаесторо деце имало нормалну снагу и равнотежу. Само једно! О, мој Боже, помислила сам у себи! Ова деца треба да се крећу. И то много! Да трче, јуре се, играју се и пењу по дрвећу!

Иронично, многа деца као да и не знају добро да ходају, баш услед недостатка кретања и тог истог ходања!

Шетају около као мале незграпне дрвене лутке, баш због тога што смо им ограничили физичку активност. Да би се правилно развијала, расла и постигла очекивану снагу, морамо им дозволити баш оно што сматрамо опасним – кретање и игру. То што два или три пута недељно имају тренинге неког свог спорта није довољно. Очекујемо да уче боље него иједна генерација пре, а нокад нам деца нису била више закржљала него данас. Њихова тела траже динамику, и у једном тренутку, који је из наше перспективе увек погрешан, у школи наравно, они почињу да се врпоље. И врпољење постаје њихова насушна потреба у недостатку свега бољег. А родитељи и учитељи тада ураде најгору могућу ствар, опомињу их да престану! Том опоменом, као да су притисли на њима имагинарно дугме “стоп”. Њихов мозак задрема и они су умирени. Али и неспремни да приме нова знања.

Запитајте се следећи пут када дете почне да се врпољи, колико праве вишесатне игре сте му приуштили сваког дана?

Двадесет минута кретања за њих није ништа. Поправите док се још поправити да. На уштрб виолине, корејског и свахили језика пустите их да трче, јурцају и играју се онако како то деца раде одвајкада, како смо и ми сами трчали. Да би деца учила, морају научити да обрате пажњу на нешто. А за тај процес потребно им је да на ваздуху, кроз игру и кретање, изоштре чула.

 Пише: Анђела Хенском

ШТА (НЕ) ТРЕБА ГОВОРИТИ ДЕЦИ ДА БИ БИЛА ЗДРАВА?

Чим дете прохода, у речнику родитеља појављују се нове фразе: „Не трчи, пашћеш!“, „Не иди тамо, опржићеш се!“ – свако од нас је бар једном нешто слично рекао свом детету. Мало ко размишља о томе куда воде оваква упозорења. Да ли би требало говорити нешто друго ако хоћемо да нам дете порасте јако и здраво?

Фразе које дете чине осетљивим:

  • „Ако сад не заспиш, сутра ћеш бити уморан/а и раздражљив/а.“
  • „Закопчај јакну, прехладићеш се!“
  • „Ако не једеш супу, нећеш порасти.“

И дете слуша овакве реченице од јутра до сутра…

Родитељи који говоре сличне фразе нису свесни да детету на тај начин поручују да је овај свет пун опасности и негативних страна… што је ипак далеко од истине. Ко каже да ће се дете опећи, прехладити или пасти? Само родитељи. А када је овако нешто изговорено, далеко је већа вероватноћа да ће се и остварити. Ако се родитељи односе према детету као према нежној сламчици, нека буду уверени да ће оно тако и постати.

Малом детету треба времена да научи да само препознаје опасност и могућу невољу. У ризичној ситуацији оно не осећа инстинктиван страх те је на родитељима да га науче како да се исправно понаша у сличној ситуацији. Међутим, многи то чине невешто и на крају дете постаје осетљивије и почиње да губи самопоуздање. А све зато што су родитељи зацртали да га од свега заштите.

Родитељска брига би морала да се умањује како дете расте: наравно да ћемо и даље водити рачуна и спречавати невоље, али не би требало штитити дете од малих опасности. Реченица попут: „Мало је ризично тамо залазити, али ако сам и ја ту, можеш да пробаш!“ – пружиће детету могућност да освоји нешто ново. Уз то, има далеко већу улогу у васпитању од пуке забране.

Ове „чаробне“ речи ће осоколити дете:

  • „Ти си стварно отпоран/а да би се прехладио/ла, али ипак закопчај јакну, а? Онда ће ти бити још топлије и лепше.“
  • „Све ће бити у реду и ако не спаваш после ручка. Али признај да ћеш се боље осећати када мало дремнеш.“
  • „Баш је опасна ова стрмина, али сигуран/а сам да ћеш пазити и да ће све бити у реду. Чак и ако паднеш, није то ништа. Ти си тако храбар/а!“
  • „Прехладио/ла си се и сада се твој организам бори са микробима. Ти си снажан/а, а још када попијеш лимунаду и лепо издуваш нос, има да оздравиш до краја недеље.“
  • „Поносим се тобом јер си тако брзо оздравио/ла и ниси се жалио/ла. Желим да те похвалим и да ти честитам и зато имам један поклон за тебе.“

Постоје истраживања која говоре о томе да човек може да управља својим организмом и здрављем и да оно, ако се дубље сагледа, не зависи ни од воље случаја ни од наследних фактора, него од стања нашег ума.

Многи родитељи се не односе према детету као према човеку који је кадар што шта издржати, него као према некоме коме стално фали снаге и вештине. Забрањују детету да преузме и најмањи ризик или да макар мало одступи од правила или норми. Гарантују му низ страшних последица које ће се догодити ако ли само изађе напоље без капе, буде ли јело много чоколаде, остане ли мало дуже на сунцу или не изађе из базена „на време“.

Поред тога, болест за дете дође као неочекивани успех: сви га мазе, посвећују му  све своје време, воде га код лекара, седе поред њега у постељи, не терају га да једе оно што не воли, један од родитеља је увек ту…

Једном речју, милина! Јер иначе не бива да га сви тако мазе и пазе, па испада да је детету исплативије да буде осетљиво и нејако, него здраво и јако.

Јачајте здравље детета када је здраво, а када је болесно, радите само оно што је неопходно: брините о детету, али не претварајте ту ситуацију у бању за дете.

Исто важи и за огреботине, мање посекотине, опекотине, модрице и сличне повреде: понашајте се смирено и самоуверено, не паничите, не зовите хитну помоћ. Најчешће није потребна никаква накнадна помоћ да би рана зарасла.

Опходите се према сопственом здрављу онако како бисте волели да се дете опходи према свом здрављу – лични пример вреди више од хиљаду савета. То би значило да се не жалите сваки дан час на мигрену, час на умор, час вас жигнуло овде, час пробада онде, те не трчите стално у апотеку. Не би требало да узимате лекове пред децом…

Објасните детету да је за здравље важна правилна исхрана. Али, како да му бранимо слаткише када се сами неправилно хранимо или пушимо паклицу цигарета дневно? Можете,  помоћу сличица и простих асоцојација, објаснити детету шта се дешава у његовом организму за време болести, као и то да оно само може утицати на своје здравље.

Постоје књиге које објашњавају шта су микроби и зашто чело постаје вруће. Ако се дете посече, реците: „Мало си посекао једну малу вену, па из ње тече крв, је л видиш? Али не секирај се: у крви постоје мале плочице и оне, када се неко посече, реагују као ватрогасци кад их неко позове да угасе пожар – е те плочице запуше ту рупицу из које тече крв и онда се на рупици направи поклопац. Кад све прође, поклопац се скине и ране нема – као да ништа није било. Сада ћемо да ставимо завој, а ти упамти – ако не вучеш завој и не притискаш рану – брзо ће да прође.“ Свако вече, када превијате рану, можете показивати детету како тече процес зарастања ране.

Пружите му могућност да схавти да је јако и здраво дете, да његов организам уме да се бори са микробима и да је оно само кадро да утиче на своје здравље.

Ен Бакис, савремена француска дечја психологија