Пише: Бунми Ладитан
Кад би наше баке и прабаке виделе колико тога модерне мајке себи натоварују на врат, мислиле би да смо полуделе.
Откада бити добра мајка значи проводити дане у осмишљавању креативне активности за децу, старати се да им собе изгледају као из каталога Икее и облачити их у тренди комбинације у којима се све међусобно слаже.
Ни за тренутак нећу да поверујем да данашње мајке више воле своју децу него што су наше прабаке волеле своју. Ми само имамо потребу то да доказујемо кроз бесмислено скупе тематске рођенданске забаве са 18 врста глазура на капкејсима и претерано разметљивим поклонима.
Неколико година, и ја сам била уплетена у „Све што можеш ти, ја могу боље“ модел родитељства, који захтева да претражујете Пинтерест како би нашли најбоље идеје, беспрекорно их спроведете у дело и онда доказе у виду фотографија поделите са странцима и пријатељима путем блогова и Фејсбук постова.
Одједном, синуло ми је: Ми не треба да чинимо детињства наше деце магичним. Детињство је само по себи магично, чак и када није савршено. Моје детињство није било савршено и ми нисмо били богати ни у најлуђим маштаријама, али моји рођендани су ипак били срећни, јер би ми дошли другари. Ствар није била у рођенданским кесама, савршеним украсима, нити било чему тог типа. Бушили смо балоне, трчали по дворишту и јели торту. Једноставно. Али кад се осврнем на та времена, била су чаробна.
Божић. Са четворо нас деце и ограниченим примањима, моји родитељи могли су можда да купе по два поклона по детету. Није било специјалних божићних пижама нити много украса, ако их је уопште и било. Нисмо чак правили ни кексиће. Оно што је то доба године чинило просто магичним за мене као дете било је гуркање у истом кревету са мојом браћом док нам се чинило да чујемо Деда Мразове ирвасе на крову. Трудили смо се да останемо будни, кикотали се и замишљали наредно јутро, и то је било неизмерно забавно. Чаробно. Нисам осећала да било шта недостаје.
Не сећам се да сам икада правила неке уметничке рукотворине са родитељима. Креативним активностима тог типа бавила сам се у вртићу и основној школи. Једине „креативне активности“ којих се сећам биле су оне којима се моја мајка бавила у слободно време. Брујање њене шиваће машине често ме је успављивало док је она покушавала да закрпи нашу одећу или је претвори у украсе за косу које је продавала.
Код куће смо се играли. Све време. После школе, ходали би до куће од аутобуске станице, оставили наше ранчеве и мама би нас изгурала из куће. Трчали смо наоколо са комшијском децом до вечере. Данас су друга времена и ретки су они који се усуђују да пусте децу да се смуцају около, али, чак и када смо били унутра, играли смо се са нашим играчкама и видео играма. Правили смо тврђаве од ћебади. Гледали смо ТВ. Спуштали смо се низ степенице на јастуцима. Родитељи нису били дужни да нас забављају. Ако бисмо се усудили да кажемо да нам је досадно, увалили би нам неки кућни посао.
Са осмехом се сећам тих времена. Још увек могу себи да дочарам како је то бити безбрижан.
Наши родитељи водили су рачуна о томе да нам буде топло и да не будемо гладни, и с времена на време осмислили би неки специјалан догађај за нас (пица петком увече је била наша кућна традиција), али обичним данима били смо препуштени сами себи. Ретко су се играли са нама. Осим повремене кутије од фрижидера покупљене испред продавнице технике, нисмо добијали играчке мимо рођендана и великих празника. Родитељи су били ту за нас у случају да нам нешто треба или се деси нека незгода, али нису били наш основни извор разоноде.
Данас, родитељи су задојени идејом да је за децу добро да им све време буду посвећени. „Шта ти треба, драгоцено моје чедо? Како да ти детињство учиним фантастичним?“ Не можете да прошврљате Пинтерестом, а да не налетите на „100 идеја за летње креативне активности у кући“, „200 зимских активности у кући“, „600 ствари које можете са децом да радите лети“, „14 милиона идеја за божићно украшавање дечје собе“, „12 милијарди стратегија за долазак Зубић виле“, „400 трилиона рођенданских идеја“.
Родитељи не чине детињство чаробним. Наравно, злостављање и занемаривање га могу уништити, али за просечно дете, магија је нешто што се подразумева и долази као природан део детињства. Магично је видети свет невиним очима. За петогодишње дете, зима и играње на снегу су магични. Уронити у своје играчке на поду дневне собе је магично. Сакупљање каменчића и њихово држање у џеповима је магично. Играње са граном је магично.
Није наша дужност да им свакодневно вештачки производимо успомене.
Све ово не умањује важност времена проведеног са породицом, али постоји велика разлика између труда да будете заједно и труда да се „осмисли“ активност. Једно је усиљено и заснива се на унапред зацртаном циљу, док је друго много природније и опуштеније. Притисак који родитељи осећају да деци стварају чаробна искуства веома оптерећује.
Кажу ми да сам као петогодишњакиња била у Дизниленду. Не сећам се тога, мада сам видела избледеле фотографије. Оно чега се сећам из тог узраста је гусарски костим који сам поносно носила на маскенбалу, брање шљива са дрвета испред моје куће, прављења поплаве у башти да бих вежбала скакање са камена на камен и играња са мојим псом на кућном прагу.
Ни најмање се не сећам ни путовања за које су моји родитељи вероватно месецима штедели: вероватно је то за њих било стресно искуство. „Најмагичније место на свету“ у мом детињству није био забавни парк; то је био мој дом, моје двориште, то су били моји пријатељи, моја породица, моје књиге и мој унутрашњи свет.
Када од живота правимо холивудску продукцију, наша деца почну да се осећају као публика и њихови апетити за забавом расту. Да ли стварамо генерацију људи који нису у стању да пронађу лепоту у обичном?
Желимо ли да научимо децу да је магија живота нешто што се уручује као дивно упакован поклон – или да је то нешто што свако открива сам?
Детаљно планирање специјалних догађаја, свакодневне креативне активности и скупа путовања нису штетни за децу. Али ако све то чинимо зато што осећамо притисак и мислимо да је обавезно, време је да се замислимо.
Детињство без рукотворина са Пинтереста може бити магично. Детињство без иједног путовања може бити магично. Магију о којој говоримо и коју очајнички желимо да наша деца искусе не стварамо ми и самим тим није на нама да је пружамо. Њу деца откривају у тихим тренуцима поред потока или испод тобогана на игралишту као и у невином смеху живота који је тек почео.
Стално слушамо о томе како данашња деца не вежбају довољно. А можда најзакржљалији од свих њихових мишића је онај за маштање, јер тако очајнички покушавамо да пронађемо рецепт за нешто што увелико постоји.
Насловна фотографија је од gabrielle_cc са сајта Pixabay.