Током протекле деценије, све више и више деце је обележено проблемом поремећаја пажње и новоизмишљеном дијагнозом АДХД. У једној локалној основној школи, учитељ се пожалио да најмање осам од двадесет двоје његових ученика има проблема да се сконцентрише на реченицу дужу од “Добар дан”. Истоврмено, од деце се очекује управо оно што је супротно њиховој природи, да седе дужи временски период.
И то колико у школи, толико и у обдаништима. Зато настаје проблем. Иако мислимо да је то најбоље и најбезбедније, деца су ужасно дуго и неприродно статична. Ако раде још нешто осим седења, онда је то усправно стајање и ходање.
Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје. Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жаље да им деца науче седам светских језика до седме године. Још ређе се деца играју напољу, што због родитељских страхова, што због питања одговорности или напорног распореда савременог друштва. Будимо искрени: деца се не крећу довољно за своје године и потребе и то заиста почиње да бива проблем.
Недавно сам била гост, према правилнику школе, на једном од часова. Ушла сам тихо и склонила се сасвим позади. Наставник је читао наглас књигу за децу и то је био крај радног дана. Никад нисам видела ништа слично. Нека деца су била нагнута уназад на својим столицама, под екстремним угловима, остали су се љуљали напред-назад, неки су жвакали крајеве својих оловака, а једно дете је котрљало боцу са водом, гњечећи је.
Била сам затечена. То није била учионица деце са посебним потребама. Моја прва мисао била је да су се деца узврпољила, јер је био крај дана и да је то једноставно због умора.
Након даљег испитивања, сазнали смо да је већина деце у учионици била физички слаба и са лошим осећајем за равнотежу. У ствари, у наставку тестирања у неколико других учионица, утврдили смо да је, у поређењу са децом из раних 80-тих, само једно од дванаесторо деце имало нормалну снагу и равнотежу. Само једно! О, мој Боже, помислила сам у себи! Ова деца треба да се крећу. И то много! Да трче, јуре се, играју се и пењу по дрвећу!
Иронично, многа деца као да и не знају добро да ходају, баш услед недостатка кретања и тог истог ходања!
Шетају около као мале незграпне дрвене лутке, баш због тога што смо им ограничили физичку активност. Да би се правилно развијала, расла и постигла очекивану снагу, морамо им дозволити баш оно што сматрамо опасним – кретање и игру. То што два или три пута недељно имају тренинге неког свог спорта није довољно. Очекујемо да уче боље него иједна генерација пре, а нокад нам деца нису била више закржљала него данас. Њихова тела траже динамику, и у једном тренутку, који је из наше перспективе увек погрешан, у школи наравно, они почињу да се врпоље. И врпољење постаје њихова насушна потреба у недостатку свега бољег. А родитељи и учитељи тада ураде најгору могућу ствар, опомињу их да престану! Том опоменом, као да су притисли на њима имагинарно дугме “стоп”. Њихов мозак задрема и они су умирени. Али и неспремни да приме нова знања.
Запитајте се следећи пут када дете почне да се врпољи, колико праве вишесатне игре сте му приуштили сваког дана?
Двадесет минута кретања за њих није ништа. Поправите док се још поправити да. На уштрб виолине, корејског и свахили језика пустите их да трче, јурцају и играју се онако како то деца раде одвајкада, како смо и ми сами трчали. Да би деца учила, морају научити да обрате пажњу на нешто. А за тај процес потребно им је да на ваздуху, кроз игру и кретање, изоштре чула.
Пише: Анђела Хенском
Насловна фотографија је од Free-Photos са сајта Pixabay.