Торта на пет спратова

ЛУКА:
Сви они нас мрзе, ал ако.
А и ти, Симо, смири се малко.
Шта се задеваш с тим ништацима
и дижеш прашину по сокацима.
ПАВЛЕ:
Ма, њима, ћале, није по вољи
што сам ја рођен и што сам бољи
од Чичка, Зричка, Пиљка и Шиљка
и што ти имаш наследника!
ЛУКА:
То јесте! Тако ми светог Мијата,
то је истина истинцијата!
МАША:
Мој мудрац. Моја зубљица луча.
Мого би мајци да буде уча.
ПАВЛЕ:
Какав уча… Дај да се руча.
Гладан сам, лико, ко неки кучак.
МАША:
Оћу, сине! Одма, Симо!
Сад ћемо да ти поставимо!
Ево софрица… троношчица.
И на софрици, једно пиленце.
За нашег синца, ветропирца!
За наше детенце, ветропиренце!
ПАВЛЕ:
Ја ћу криланце, шију с јачићем
и батачић с карабатачићем.
ЛУКА:
Само ти кажи! Само ти реци!
МАША:
Узми нож Марко, па му исеци.
ЛУКА:
Пала роса. Мирише мак.
Ова је земљица пчелињак.
Брига ме једна жари и пецка:
коленце моје све чешће клецка.
Рука дрхтури, одмену иште…
а Сима ми је још млад, дериште.
Сваки дан се по неко жали,
а ми га штитимо мали, па мали.
А баш и није.. Петнаест бре..
Треба га женити и то што пре.
Има ту само један спас
и за њега, а и за нас.
Брзо ће се он променити,
само га треба оженити.
Идем из ових стопа, боме
да поразговарам с Јелом о томе.
ЛУКА:
Лепо вече…
МАША:
Лепо, човече…
ЛУКА:
А живот тече…тече..тече..
МАША:
Некад смо често вако седели и шапутали читаве ноћи
ЛУКА:
А сад смо, Јело, већ оседели и још мало нећемо моћи
ни да идемо, ни да стојимо.
МАША:
Е хеее, тако то мора човече.
ЛУКА:
Било би боље да сам говече.
Пасуцкао би травицу, лепо
и буко безбрижно десетак лета.
И не би мрднуо никад ни репом
за све бриге овога света!
МАША:
Јеси ти, Марко, луцкоглав малко.
Чуће те Сића…
Имаш синчића ко анђелчића, и шта би тео?
ЛУКА:
Е видиш, ту баш и лежи зека.
Имамо сина и пуну кућу,
ал опет нам кола шкрипућу.
И зато, Јело, ја стално смишљам
и све се мислим и премишљам.
МАША:
О-па, вози-рогози! Ама,шта ли ти значи та заврзлама?
ЛУКА:
Знам ја шта значи, а знаћеш и ти:
Мораћемо га што пре женити!
МАША:
Кога?
ЛУКА:
Симу!
МАША:
Буди бог с тобом,
да се човек прекрсти ногом!
ЛУКА:
Свадба ће бити чим сазри воће,
а ти се крсти чиме год оћеш!
МАША:
Привежи ти то за реп кучету.
Јеси ли био у подрумчету?
ЛУКА:
Нити сам био, нити сам пио.
МАША:
Да жениш дете, бог те убио!
ЛУАК:
Да женим. И то, тако рећи,сутра!
Зар сам ја био већи!
МАША:
Био си сав слинав и крастав.
Три месеца си спаво под шљивом.
а вречао си хи-хи ко јарац,
кад почнем да те жарим копривом.
ЛУКА:
Ја и сад волим да спавам, тако,
напољу и да посматрам свице.
А тебе сам се испрва, бако,
плашио више него вештице.
МАША:
Па шта ти фали?
Био си срећан колко си тежак.
Сви су викали: лепа ко вила!
Сад, како било да било, вала,
ја сам те мало у ред догнала.
ЛУКА:
Ти…
МАША:
Ја лично.
ЛУКА:
Е, па, зато ја, бре и вичем
да оженимо ово дериште!
Цело село на њега кука.
Нека се мане тих несташлука.
Ко ће да сеје, ко ће да жање,
ко ће да ради ово имање?
Треба нам једно снажно чељаде
да ове криве грбаче наше
малко одмени, док нам он сташе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *