Архиве категорија: О васпитању

Савети родитељима

  • Пет стратегија за подизање моралне и брижне деце

    Ричарду Вајсбургу, психологу са Харварда ово није први пут да пише о значају развитка емпатије код деце и судећи по његовим залагањима јасно је да није ни последњи. У прилог томе говори пројекат који је покренуо под називом „Будимо брижнији“, а који има за циљ да помогне деци да науче да буду љубазна.

    Вероватно сте помислили да би родитељи то већ требали да раде, зар не, али није баш тако. Судећи према резултатима скоро обављене анкете око 80% младих испитаника у студији рекло је да су њихови родитељи били више забринути за њихово остварење или срећу него за то да ли њихова деца воде рачуна о другима. Шта више саговорници су у пропорцији 3 према 1 изјавили да су им родитељи више марили за то да имају добре оцене него да показују бригу према другим члановима заједнице. Вајсбург и његови сарадници су саставили листу препорука које родитељима могу помоћи у томе да од своје деце створе брижне, угледне и одговорне одрасле особе. Зашто је ово важно? Важно је ако желимо да наша деца буду морални и честити људи кад одрасту.

    Деца се не рађају као добра или лоша и никада не треба одустајати од њих. Њима су само потребни одрасли који ће им помоћи да постану брижни, пуни поштовања и одговорни за своју заједницу у свакој фази њиховог детињства. Истраживачи су у овој тези сложни.

    1. Ставите бригу за друге на прво место. Зашто?

    Родитељи имају тенденцију да придају важност првенствено срећи своје деце и њиховим достигнућима. Али деца би требала да науче да балансирају између својих потреба и потреба других било да је то пребацивање лопте саиграчу или одлука да се боре за пријатеља који је у невољи. Како? Деца треба да чују од родитеља који брину о другима, да је брига за друге приоритет. Резултат је следећи. Деца онда имају високо развијену емпатију и остају доследни својим обавезама, чак и онда када их не желе. На пример, пре него што деца престану да одлазе на тренинге или на пробе плеса или желе да прекину дружење са неким требало би да их родитељи замоле да размотре своје обавезе према групи, клубу, пријатељу и охрабре их да раде на решавању проблема који их чине незадовољним, пре него да одустану. Пробајте ово. Уместо да кажете својој деци „најважније је да си ти срећан“, кажите „најважније је да си ти љубазан и да си исправно поступио“. Проверите да ли се ваша деца старијима увек обраћају са поштовањем. Чак и када су уморни, под стресом или љути. Нагласите да вреднујете брижљивост када сте у интеракцији са другим значајним одраслим особама у животима ваше деце. На пример, питајте професоре да ли су ваша деца добри чланови заједнице у школи.

    1. Пружите им прилику да вежбају брижност и захвалност. Зашто? Никада није касно да постану добре особе, али то се неће десити само од себе. Деца треба да вежбају бригу о другима и захвалност за оне који брину о њима, као и да доприносе бољитку животима других људи. Студије показују да људи којима је прешло у навику да изражавају захвалност имају веће шансе да буду од помоћи, великодушни, саосећајни и да лакше праштају. А самим тим су им веће шансе да буду срећнији и здрави. Како? Учење да буду брижни и пажљиви је као учење неког спорта или вежбање свирања инструмента. Дневно понављање било да је у питању помоћ пријатељима са домаћим задацима. помоћ родитељима у кући или испомоћ наставнику развија навику саосећања. Свакодневна вежба чини чуда. Пробајте ово. Немојте наградити своје дете за сваки чин предусретљивости попут расклањања стола, поспремања играчака… Сасвим је очекивано да деца помажу у кућним пословима, као и пријатељима и суседима у неким другим дворишним пословима. И зато треба наградити само необична дела доброте. Разговарајте са својим дететом о добрим или немарним делима које види на телевизији и о праведним и неправедним делима у којима се могу задесити као сведоци. И кроз такве разговоре утврђујте градиво. Направите дневни ритуал захвалности, није важно време. Нека то буде време вечере, пре спавања или у ауту, градском превозу. Захваљујте се за оне који доприносе нама и другима и чине живот бољим и лепшим на велике и мале начине. Укључите ваше дете у круг бриге. Зашто? Скоро свој деци је стало до уског круга своје породице и пријатеља. Изазов је помоћи деци да науче да брину о неком ко не говори баш добро језик или је не тако близак комшија. Како? Деца треба да науче да се усредсреде тако што ће пажљиво слушати и помагати онима у њиховој непосредној околини. Али и да сагледају ширу слику и узму у обзир туђе углове гледања, посебно оних који су угрожени. Тако ће схватити да њихове одлуке, као што су одлазак из спортског клуба, плесне групе може утицати и на друге људе. Рецимо, поколебати остале чланове тима и учинити да и они пожеле да оду или просто оставити тим без играча када им је потребан. Посебно у данашњем, глобално повезаном свету деца морају да развију забринутост за друге људе који живе у веома различитим културама и удаљеним заједницама. Пробајте ово. Проверите да ли су ваша деца пријатељски настројена и захвална свим људима у свакодневном животу, као што су возач аутобуса или продавачица у радњи. Охрабрите децу да се брину за оне који су угрожени. Дајте деци неке једноставне идеје за ступање у брижну и храбру зону као рецимо да утеше некога кога су деца задиркивала. Користите новинске или телевизијске приче да наведете своје дете да размишља о тешкоћама са којима се суочавају деца у другим земљама.
    2. Будите јак морални узор и ментор. Зашто? Деца уче етичке вредности тако што посматрају дела одраслих које поштују. Они такође уче вредности и размишљањем о етичким дилемама и разговору са одраслима. На пример: Дај да позовем новог комшију на мој рођендан? Или: Када ме мој најбољи пријатељ не воли? … Како? Бити морални узор и ментор значи да морамо да вежбамо искреност, поштење и брижност. Али то не значи бити савршен све време. Да би нас наша деца поштовала и веровала нам морамо да признамо своје грешке и мане.
    3. Ми такође треба да поштујемо размишљање наше деце и слушамо њихове идеје како би се они ангажовали за друге. Пробајте ово. Осмислите задатак за ваше дете на тему „брига за друге“ барем једном месечно. Још боље. Урадите овај задатак заједно. Задајте детету етичку дилему за време вечере или га питајте за дилеме са којима се суочава. И заједно продискутујте до проналаска решења.
    4. Научите децу да управљају деструктивним осећањима. Зашто? Способност да се брину о другима често може бити засењена бесом, стидом, завишћу и другим негативним осећањима. Како? Морамо да научимо децу да су сва осећања у реду, али да нека не треба додатно да хранимо. Чак, напротив, да их се треба што пре решити јер просто нам нису од помоћи. Деци је потребна наша помоћ како би научила да се изборе са овим осећањима. Пробајте ово. Ево једноставног начина да научите дете да се смири. Нека прво дубоко удахне на нос, па издахне на уста. И тако пет пута. Вежбајте када је ваше дете мирно. А онда када видите да је узнемирено, подсетите га на кораке за смирење и урадите их са њим. После неког времена оно ће почети да то ради само. Тако ће моћи да савлада негативна осећања и усредсреди се на добре ствари.
  • Зашто никад нећу рећи свом сину да је паметан?

    Недавно сам почео да у пракси примењујем сазнања о којима сам читао последњих година. Одлучио сам да похваљујем сина не за оно у чему је већ добар, већ за покушај да савлада оно што му је још тешко.

    Мој петогодишњи син је управо научио да чита. Сваке вечери лежимо на његовом кревету и он ми прочита неку књижицу. Неминовно наиђе и на речи које му задају муке. Синоћ је то била реч „захвално“. Након малог мучења успео је да са њом изађе на крај. Онда је рекао: „Тата, зар ниси срећан што сам успео да је изговорим. Мислим да сам осетио како ми мозак расте!“ Насмејао сам се. Мој син изражава јасне знаке свесног стремљења ка интелектуалном расту. То није случајност. Недавно сам почео да у пракси примењујем сазнања о којима сам читао последњих година. Одлучио сам да похваљујем сина не за оно у чему је већ добар, већ за покушај да савлада оно што му је још тешко.

    Објаснио сам му да његов мозак расте онда када се напиње. Након проучавања бројних истраживања о утицају менталног става на учење и водећи се сопственим искуством са сином још више сам уверен да ментални став према учењу има више значаја него било шта друго што учимо децу. Већ дуже време научници нам показују да је мозак попут мишића. Што га више користите, више расте. Везе између неурона се стварају и јачају онда када правимо грешке покушавајући да постигнемо оно што нам је тешко, а не онда када понављамо оно што нам иде лако. То значи да наша интелигенција није фиксирана и да је најбољи начин да је развијамо да бирамо задатке који ће нас намучити и које можда нећемо успети да савладамо. Међутим, многи тога нису свесни. Др. Керол Векс са Стенфордског универзитета годинама се бавила проучавањем менталних ставова према учењу. Открила је да се људи углавном приклањају једном од два ментална става: непроменљивом или развојном.

    Непроменљиви погрешно подразумева да су људи или паметни или нису, те да им је интелигенција одређена генима. Људи са развојним менталним ставом исправно сматрају да су способности и интелигенција нешто што се може развијати кроз труд, покушаје и погрешке. Век је открила да особе са непроменљивим менталним ставом бирају задатке које ће лакше обављати, избегавају оне који им могу задати муке и тиме ограничавају своје шансе за учење. С друге стране људи који имају развојни ментални став радо прихавтају изазове и свесни су тога да би труд могао да им побољша изгледе за успех. Као што можете и претпоставити, током истраживања, ова друга група је напорније радила и више је интелектуално напредовала. Добра вест је да је и ментални став нешто што се може научити и обликовати. Што је још боље Век и други су развили технике које воде развојном менталном ставу и које су показале да чак и мале промене у односима или наизглед безазлене опаске могу имати дугорочан утицај на нечији ментални став. На пример: похваљивање процеса: „Заиста ми се допало како си приступио решавању тог проблема“ насупрот хваљењу урођених особина и талената “Тако си бистар“ је добар начин да код некога јачате развојни ментални став. Хваљење процеса ставља нагласак на уложени труд. Величање талента само јача уверење да се нечији успех базира на урођеним и непроменљивим особинама. У ово смо се уверили у Кан академији након што су похваљивани због посвећености и истрајности и пошто су чули да је мозак попут мишића, ученици су проводили више времена учећи уз наше материјале.

    Сал Кан

  • Молим вас не помажите мојој деци

    Молим вас, не помажите мојој деци. Не седим овде читавих пет метара од своје деце зато што сам сувише лења да устанем. Седим овде зато што их нисам довела у парк да би научиле како да манипулишу другима и натерају их да раде њихов посао. Довела сам их овде како би научиле да ствари раде саме.

    Драги родитељи из парка, молим вас, не подижите моје ћерке на врх пењалице, нарочито након што сам им управо рекла да им нећу помагати у томе и охрабрила их да покушају саме.

    Не седим овде читавих пет метара од своје деце зато што сам сувише лења да устанем. Седим овде зато што их нисам довела у парк да би научиле како да манипулишу другима и натерају их да раде њихов посао. Довела сам их овде како би научиле да ствари раде саме.

    Нису овде како би биле на последњој пречки, већ да науче да се пењу. Ако то не успеју саме преживеће разочарење. Шта више имаће циљ и подстицај да тај циљ и достигну. У међувремену нека користе степенице. Желим да им досаде сопствена ограничења и да покушају да их превазиђу сопственим трудом. Без моје помоћи. Мој посао није, а сигурно није ни ваш, да спречите моју децу да осете фрустрираност, страх или непријатност. Кад бих то радила одузела би им прилику да науче да та осећања нису смак света, већ да могу бити превазиђена или искоришћена у њихову корист. Ако се заглаве није мој посао да их одмах спашавам. Тако бих им одузела прилику да науче како да се смире, процене ситуацију и покушају да се искобељају саме. Није мој посао да их чувам од падања. Тако бих их онемогућила да науче да је падање могуће, али да је вредно ризика и да после поново устану. Не желим да моје ћерке науче да не могу превазићи препреке без помоћи. Не желим да науче како се велике ствари могу постићи без напора. Не желим да науче да имају право на награде и заслуге без труда, јер, а ово вас може изненадити, ништа од тога није истина. А ако им и за тренутак дозволим да помисле да јесте, нисам успела као мајка.

    Желим да моје ћерке упознају усхићења услед превазилажења страха и остварења успеха кроз напор. Желим да верују у сопствене могућности и буду самоуверене и одлучне у својим напорима. Желим да прихвате своја ограничења док не открију да их могу превазићи сопственим снагама. Желим да буду способне да доносе одлуке и развијају сопствене вештине, преузимају ризике и излазе на крај са сопственим осећањима. И желим да се на пењалицу пењу без ичије помоћи, колико год добронамерна она била. Зато што могу, знам то. А ако им дам мало прилике и оне ће то ускоро знати. Тако да ћу вам бити захвална ако се повучете и пустите ме да овде радим свој посао који се углавном састоји од одолевања истим оним нагонима којима ви удовољавате, уједања за језик сваки пут кад желим да викнем „пазите“ и свесне и тешке одлуке да се повучем уместо ад потрчим. Како буду расле пречке ће само постајати све више, страшније и теже за попети. Не знам за вас, али ја бих радије да им помогнем да вештине стекну сада када грешка значи само чворугу или одрано колено које може излечити пољубац, када се и највише брдо може освојити уз бодрење песмицама и док им оних пет метара између нас и даље делују као велика удаљеност.

    Кејт Басворт Бејкер