Архиве категорија: О васпитању

Савети родитељима

  • Не знаш да играш шах!?

    НЕ ЗНАШ ДА ИГРАШ ШАХ!?

    Не знаш да играш шах!?

    То је као да не знаш да пливаш или возиш бицикл.

    А барем је лако научити како се игра шах.

    И кад он почне да ти открива једну по једну своју тајну, заволећеш га и постаћете нераздвојни другови.

    Сакупљене у кутији шаховске фигуре су само комади дрвета, а размештене на шаховској табли оживе: могу да се крећу, да нападају, да се бране, активне су или некорисне – а шаховска табла, као жедна земља после кише, процвета и открива безброј чаролија извежбаном оку.

    У шаховској игри међусобно се боре две војске, а добар војсковођа мора да зна шта могу и каква је улога коњице, артиљерије, пешадије; зашто се фигуре различито понашају у различитим позицијама, зашто иста фигура некада вреди више, некада мање … Тек тада шахиста је на правом путу да овлада овом игром, садржајнијом и узбудљивијом од свих игара које је човек измислио.

  • Поглед на шах из угла педагогије

    Поглед на шах из угла педагогије

    У основи педагошког оптимизма (вере у могућност образовања) који је тековина француских енциклопедиста и епохе просветитељства, јесте идеја да се могу побољшати перформансе организма (тела) и духа васпитаника – интелект, карактер, морал, емоције… Додуше, педагози су увек били помало подозриви према игри као васпитном принципу, вероватно, јер она у чистом виду не доприноси остваривању неког посебног, унапред утврђеног циља. Она развија способности – не даје рецепте. С тог становишта постоји парадокс да што је игра даља од реалног живота , њена васпитна вредност је већа.

    Шах је игра богата симболичким функцијама у значењу те синтагме како је схвата развојна психологија или педагогија. Структурално то је игра са високим степеном сложености и чврстим правилима. Пијаже и његови следбеници (Колберг) су играма са правилима давали прворазредан значај у моралном развоју детета, док су с друге стране Виготски и његови ученици операционализовали педагошке теорије посматрајући човека као анимал сyмболикум, а васпитавање као интериоризацију симбола културе што је заправо спроведено у духу Касирерове гносеологије (материјалистичко и дијалектичко тумачење).
    Постоје многи покушаји да се савремене теорије васпитања опредмете у пракси. Курикулуми (програми) у елементарном образовању засновани су на епистемологији савремених наука, мада не увек доследно. У томе постоје разлике између предшколских и академски оријентисаних образовних програма у школама. Питање садржаја програма је увек било важно при њиховом креирању. Они су интегративни на предшколском нивоу; аналитички организовани по научним дисциплинама у школи.

    Дидактика дуго времена није ширила свој класични репертоар. Школа Коменског још увек представља образац. И упркос јаком утицају алтернативних педагогија, школа остаје тврд орах конзерватизма.
    Ипак, пракса је одувек била отворена за различите иновације кроз историју. Веза шаха и математике привукла је пажњу још класичних мислилаца епохе. Међу велемајсторима значајан број су математичари. Али постоји и сасвим друга страна приче… Педагоге је привукла чињеница да се међу велемајсторима шаха све више срећу… деца! Што уосталом посећа на Моцарта, Гауса (нису шахисти), Ј.Полгар, Б. Фишера…

    Школа шаха за децу

    Шах као део курикулума у образовању: данас преко 30 држава има шах у школским програмима – у Русији је то случај већ 40 година уназад. Џон Лок помиње шах у својим Мислима о васпитању (као незаобилазног у формирању и васпитавању савршеног гентлемана); постоје већ дуго времена организовани напори да шах постане део образовања на свим узрастима. У Србији је шах факултативни предмет у ОШ; 1935 министар просвете Краљевине Југославије препоручио је увођење шаха у тадашње јавне школе.

    Много користи од играња шаха

    Осим позитивног утицаја на развој ученика шахом се може утицати и на побољшање образовних способности. Шах подстиче развој памћења, концентрације, брзине рачунања, визуелног изражавања, логике размишљања и расуђивања. Шах се врло успешно може уклопити у сам образовни процес.

    Шах је постао део школског програма у више у 30 земаља света.

    Неки родитељи су већ сведочили о користима играња шаха код своје деце, поготово у смислу менталног развоја.

    Други опет траже позитивине резултате касније у животу детета јер шах је као и стратегија живота –  побеђујеш, губиш, планираш, сарађујеш. Деца то не разумеју док су мала, али ће једног дана то схватити и имаће много користи од искуства играња шаха.

    Неке од предности:

    Одлучивање

    Контролисање импулса, постављање циљева, идентификовање алтернатива и последица саставни су део игре шаха. Када играте шах морате доносити одлуке и решавати проблеме сваки пут, а затим преместити фигуре. Морате контролисати своје импулсе и поставити краткорочне и дугорочне циљеве како би стекли предност и победили у игри.

    Конкуренција

    Једна од вештина које дете може научити кроз шах је конкуренција, они уче да се такмиче са својим вршњацима у пријатељском окружењу. Деца су у стању савладати потребне вештине кроз праксу, да буду милостиви победници и срчани, али поштени губитници.

    Заједница

    Још једну вештину деца упознају кроз шах, а то је осећај за заједницу. Дајући руку помоћи другој деци која уче како играти игру.

    Фер плеј

    Играње игра шах помаже деци да научите фер-плеј, то је врло важно у каснијим годинама детета, како да третирају остале искрено и поштено, те да поштују друге и туђа осећања. Осим тога, шах учи како се односити према другима једнако. Они ће играти против деце свих националности, раса, полова и различитог узраста. Они ће открити да свако ко игра шах има једнаку прилику да победи у игри. Такође, научиће играти игру по правилима, а они знају да ће сви имати тачно иста правила.

    Напоран рад

    У игри шаха, деца уче вредност напорног рада, они морају учити игру, од почетне тактике до напредних стратегија. Ове вештине биће им од користи јер ће знати да ће успети само уз напоран рад и упорност.

    Самоконтрола

    Потребно је управљати осећањима у сваком положају у игри. Ако не контролишете своје импулсе направићете превид, а можда нећете видети да је ваша позиција је у опасности.

    Одлагање задовољства

    Понекад у шаховској позицији, боље је не појести фигуру, већ чекати бољу прилику.

    Идентификовање и изражавање осећања

    Играње шаха нуди прилику за разговор о осећањима који се јављају у различитим ситуацијама. На пример: „Ја сам погрешио …“

  • ШКОЛА У ФИНСКОЈ – МЕСТО ЗА РАД И РАДОСТ

    Можда нисте знали, али школе се у Финској доживљавају као други дом, наставници се ословљавају именом, радна је, позитивна и отворена атмосфера, много се прича и дискутује, врата свих учионица по школама су увек отворена, ученици су у школама лежерно и кућевно обучени, увек у учионици трчкарају у чарапама, а…

    Деца се распоређују по школама по месту пребивалишта како би се избегле социо-економске разлике. Финци имају могућност доживотног перманентног усавршавања, јер је образовање, ма на ком нивоу, увек и за све бесплатно, па чак и у приватним школама које су такође бесплатне и које раде по истом плану и програму као и државне школе. Дидактички материјали су одлични, а пошто је омасовљена употреба компјутера, многи уџбеници се штампају у електронској форми.

    Иначе, када се у 7:30 изјутра отворе школе у Финској, ђаци весело утрчавају у школске ходнике, скидају ципеле и јакне, одлажу их у своје плакаре, перу руке и толики је жамор где се свако сваком јавља, сви се познају, именом дозивају наставнике, јављају им се, осмех им не силази са лица, музика се чује док не почне час и то је изврстан позитивни ефекат на радну атмосферу која следи. Свако дете проналази своје одељење, које по финским школама, има своје име… Најчешће су то појмови везани за природу, имена биљака, животиња и тд. Деца са сметњама у развоју стижу таксијем, који плаћа држава и настава може да почне.

    Учионице су простране и светле са многим помоћним средствима која доприносе бољој настави. Материјали намештаја су трајни, а боје зидова пастелних, веселих боја.

    У школама, поред редовних учионица постоје и теретана, библиотека, просторије за разоноду, соба са музичким садржајима, соба за секцију народних рукотворина, студио за глуму, просторија за научна истраживања, фотеље где се ученици одмарају читајући, шах столови и још много тога. Битна ствар је и та, да школе имају разне животиње које ученици хране, рибице, корњаче, зеке…а многобројно биље ђаци сами заливају и тако се уче одговорности и љубави према природи. Поред овога, сакупљају и материјале за рециклажу што им шири еколошку свест. Деци је дозвољено и да помажу теткицама или у кухињи ако то желе и тиме се брише претерана хијерархија. Када је време за одмор, деци је дозвољено да иду напоље без обзира да ли је киша или снег.

    Атмосфера у одељењима је опуштена, па, ако ученику досади да седи, може да протегне ноге, могу да шеткају по учионици, али је битно да дискусија о ономе о чему се учи, никад не престаје. Сви учествујју у раду, без изузетка. Није битно да сви седе неприродно мирно и право.

    После рада долази богат и топао оброк, често су на менију ћуфте, пире, салата, хлеб, а фасцинантан је обичај да сви једу за столом на коме је увек чист столњак или велики салвет, на коме је обавезно ваза са цвећем, током целе године. Оброци се могу прилагодити деци са разним потребама, али се то обавезно унапред најави, па се спрема и вегетаријанска храна, храна за одређене болести, органска храна… Сами оброци су нутритивно избалансирани и чине трећину препоручене калоријске вредности за дати узраст. Статистике кажу да деца у школама највише воле да једу маринираног лососа, десерт од боровница, лазање, вегетаријанске палачинке… У школи, наставници једу заједно са децом. Када се време за ручак заврши, деца склањају све за собом и односе прибор на место где се одлажу употребљени судови, а такву навику после преносе и у својим домовима. Иначе, Финска служи ђацима бесплатне оброке још од 1946. године.

    Школа се обично завршава у периоду од 12:00 до 14:00 зависно од узраста. Како родитељи многе деце раде до 17:00 школе деци млађег узраста дају могућност да остану у школи, а школе су због овог проблема, направиле за децу старијег узраста и многа велика игралишта у близини школе, која су безбедна од моторног саобраћаја и ту се они радо друже.

    Добро је знати да ни финска деца нису увек анђели, али је битан начин како се решавају проблеми. Чим се код детета уочи пад заинтересованости или континуирани пад у успеху, одмах се контактирају родитељи да се види узрок томе, или рецимо, ако се уочи да је неко на путу ка пороцима, школа одмах алармира најбоље установе које се баве тим проблемом.

    Оно што је најбитније у Финској је управо чињеница да је радна етика увек била на највишем нивоу и да су Финци, како у прошлости, тако и данас, убеђени да само континуирани рад и учење могу донети благодети, како на личном тако и на плану развитка друштва, док је у Србији често мишљење да успех у животу зависи од везе и ком политичком клану припадаш. Док год буде постојао такав став, никакве нам реформе школства неће помоћи. Учење једноставно никада не сме да изгуби вредност.

    Нико не може да бира какав ће се родити , али свако може да бира какав ће човек постати.

    Фински модел образовања

    Образовање у Финској финансира све стручњаке света, јер ђаци ове земље већ годинама постижу врхунске резултате у ПИСА тестирању, а неретко су први у свету. У Финској је образовање бесплатно за све, на свим нивоима образовања, имају бесплатне оброке, социјално и здравствено осигурање, а ђаци током основног школовања добијају и бесплатне уџбенике. Школама је најстрожије забрањено да прикупљају било какав новац од родитеља. У петом разреду школа плаћа чак и камповања, излете, позоришта… Основна школа траје 9 година (6+3), а средња школа 3 године, мада они који желе могу средњу школу да заврше и за две године, а ђаци који имају проблема са учењем или свакодневне тренинге могу да иду по „споријем програму“ четири године.

    Многе државе су једноставно хтеле да прекопирају фински систем, али, не можете добити фински систем тако што ћете пресликати програме и књиге. Тамо је најважније да имате добре учитеље и професоре. Сви они, да би уопште радили са децом, морају да имају најмање универзитетско образовање. Зато је у Финској најтеже уписати медицину и Учитељски факултет. Плате просветних радника су нешто ниже од државног просека, али ту је као награда, поштовање које то занимање носи. Будући наставници током студирања морају имати праксу и у школама за одрасле, да раде у мултикултуралним срединама, да се добро служе савременом технологијом, као и да прођу тренинг за рад са децом са специјалним потребама. Добар наставник није само онај ко одлично познаје свој предмет. Он мора да обавља истраживања и да пише научне радове, како би олакшао и побољшао методе у раду са децом. Деца са посебним потребама иду у исте школе са осталом децом, али само једно дете са специјалним потребама може бити у разреду. Они имају и додатног учитеља-асистента, који им помаже при учењу, јер им је битно да сви, осим образовања стекну и социјалну интелигенцију.

    Наставници се доживљавају као пријатељи, па им с еобраћају по имену, а формалније опхођење се односи само на директора и доста старије предаваче. Наставници воле да их ђаци питају, да разговарају, да износе ставове и да те ставове бране. Надарени ђаци, уколико брже реше задатак, помажу осталима ако је наставник заузет. Наставници ту надарену децу не форсирају, ставе им до знања да су донекле посебна, али не толико да би тиме  обесхрабривали друге.

    На сваких седам недеља сви ђаци пишу шта је било добро, шта сматрају да није, шта би требало да се побољша у наставном програму, што је нека врста самооцењивања школског система. Једна од ствари којима се Финци највише поносе када је реч о њиховим школама је што су школе једнаке за све, што деца са ентузијазмом стичу нова знања, што нису оптерећена израдом домаћих задатака, већ то време троше на курсеве из области које их занимају, јер је примена практичних знања веома цењена. Курсеви су у матичним школама, па тако рецимо наставник биологије, који је често и доктор наука, држи курс из ботанике… Од шестог разреда до краја средње школе, деца имају неке обавезне предмете, али већину предмета бирају сами и праве свој распоред, односно сви важни предмети се морају похађати, али сами одређујете да ли желите нижи или виши ниво, у зависности од интересовања. Један од обавезних предмета је „Финска“, где уче о вредностима, људима, економији Финске, друштву, партијама… Имају разне пројекте, рецимо часове рока, попа…

    Велика матура се полаже на крају средње школе и то из четири предмета: фински, математика, енглески и шведски (који је обавезан језик јер је у Финској један од два службена језика). Један испит мора бити са знањем на напредном нивоу.

    Ради се на томе да сви имају лапопе на настави, као и паметне табле. Држава заиста улаже много у образовање, али им се то враћа. Једна су од најразвијенијих земаља света и нема одлива мозгова. Сви стручњаци су ту да помогну земљи која је на најлепши начин улагала у њих.

    Наравно, нису сви у Финској поштеђени ситнијих проблема. Један од проблема је недовољно активно учење страних језика, јер Финци одлично говоре енглески, сви морају знати шведски и фински, па су за све остале ваншколске језике тотално незаинтересовани. Као и свуда, и у овој земљи постоје проблематична и хиперактивна деца, па се од такве деце праве засебна одељења како не би ометали оне који су жељни знања, а са њима раде посебно едуковани стручњаци који су у стању да са њима изађу на крај.

    У складу са државном политиком Финске, школовање на финским универзитетима је бесплатно за домаће студенте и држављане Европске уније. Ипак, истраживања су веома скупа, па у помоћ прискачу многе компаније, као што је Нокиа, па свака од компанија издваја око 15000 евра у те сврхе. Финска у образовање једног становника годишње уложи око 1500 евра.

    Наставни кадар је оно суштинско, од њих држава тражи највише образовање, али им је зато дата широка аутономија. Пре је модел образовања био више централизован, затим су надлежности припале локалној заједници, да би на крају наставник одлучивао о свему. Чак и када је реч о финансијама. Реформа образовања у Финској почела је седамдесетих година, после доста проучавања, али су промене ишле корак по корак. Нису желели радикалне скокове и резове, како би се избегао стрес. Тако се то ради, када се води рачуна о сваком детаљу, поготову када је у питању образовање, есенција сваког друштва.

    Пише: Тарја Митровић

  • ПРАВИ РАЗЛОГ ЗБОГ КОГ СЕ ДЕЦА ВРПОЉЕ

    Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје. Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жеље да им деца жеље да им деца науче седам светских језика до седме године.

    Током протекле деценије, све више и више деце је обележено проблемом поремећаја пажње и новоизмишљеном дијагнозом АДХД. У једној локалној основној школи, учитељ се пожалио да најмање осам од двадесет двоје његових ученика има проблема да се сконцентрише на реченицу дужу од “Добар дан”. Истоврмено, од деце се очекује управо оно што је супротно њиховој природи, да седе дужи временски период.

    И то колико у школи, толико и у обдаништима. Зато настаје проблем. Иако мислимо да је то најбоље и најбезбедније, деца су ужасно дуго и неприродно статична. Ако раде још нешто осим седења, онда је то усправно стајање и ходање.

    Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје. Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жаље да им деца науче седам светских језика до седме године. Још ређе се деца играју напољу, што због родитељских страхова, што због питања одговорности или напорног распореда савременог друштва. Будимо искрени: деца се не крећу довољно за своје године и потребе и то заиста почиње да бива проблем.

    Недавно сам била гост, према правилнику школе, на једном од часова. Ушла сам тихо и склонила се сасвим позади. Наставник је читао наглас књигу за децу и то је био крај радног дана. Никад нисам видела ништа слично. Нека деца су била нагнута уназад на својим столицама, под екстремним угловима, остали су се љуљали напред-назад, неки су жвакали крајеве својих оловака, а једно дете је котрљало боцу са водом, гњечећи је.

    Била сам затечена. То није била учионица деце са посебним потребама. Моја прва мисао била је да су се деца узврпољила јер је био крај дана и да је то једноставно због умора.

    Након даљег испитивања, сазнали смо да је већина деце у учионици била физички слаба и са лошим осећајем за равнотежу. У ствари, у наставку тестирања у неколико других учионица, утврдили смо да је, у поређењу са децом из раних 80-тих, само једно од дванаесторо деце имало нормалну снагу и равнотежу. Само једно! О, мој Боже, помислила сам у себи! Ова деца треба да се крећу. И то много! Да трче, јуре се, играју се и пењу по дрвећу!

    Иронично, многа деца као да и не знају добро да ходају, баш услед недостатка кретања и тог истог ходања!

    Шетају около као мале незграпне дрвене лутке, баш због тога што смо им ограничили физичку активност. Да би се правилно развијала, расла и постигла очекивану снагу, морамо им дозволити баш оно што сматрамо опасним – кретање и игру. То што два или три пута недељно имају тренинге неког свог спорта није довољно. Очекујемо да уче боље него иједна генерација пре, а нокад нам деца нису била више закржљала него данас. Њихова тела траже динамику, и у једном тренутку, који је из наше перспективе увек погрешан, у школи наравно, они почињу да се врпоље. И врпољење постаје њихова насушна потреба у недостатку свега бољег. А родитељи и учитељи тада ураде најгору могућу ствар, опомињу их да престану! Том опоменом, као да су притисли на њима имагинарно дугме “стоп”. Њихов мозак задрема и они су умирени. Али и неспремни да приме нова знања.

    Запитајте се следећи пут када дете почне да се врпољи, колико праве вишесатне игре сте му приуштили сваког дана?

    Двадесет минута кретања за њих није ништа. Поправите док се још поправити да. На уштрб виолине, корејског и свахили језика пустите их да трче, јурцају и играју се онако како то деца раде одвајкада, како смо и ми сами трчали. Да би деца учила, морају научити да обрате пажњу на нешто. А за тај процес потребно им је да на ваздуху, кроз игру и кретање, изоштре чула.

     Пише: Анђела Хенском

  • ШТА (НЕ) ТРЕБА ГОВОРИТИ ДЕЦИ ДА БИ БИЛА ЗДРАВА?

    Чим дете прохода, у речнику родитеља појављују се нове фразе: „Не трчи, пашћеш!“, „Не иди тамо, опржићеш се!“ – свако од нас је бар једном нешто слично рекао свом детету. Мало ко размишља о томе куда воде оваква упозорења. Да ли би требало говорити нешто друго ако хоћемо да нам дете порасте јако и здраво?

    Фразе које дете чине осетљивим:

    • „Ако сад не заспиш, сутра ћеш бити уморан/а и раздражљив/а.“
    • „Закопчај јакну, прехладићеш се!“
    • „Ако не једеш супу, нећеш порасти.“

    И дете слуша овакве реченице од јутра до сутра…

    Родитељи који говоре сличне фразе нису свесни да детету на тај начин поручују да је овај свет пун опасности и негативних страна… што је ипак далеко од истине. Ко каже да ће се дете опећи, прехладити или пасти? Само родитељи. А када је овако нешто изговорено, далеко је већа вероватноћа да ће се и остварити. Ако се родитељи односе према детету као према нежној сламчици, нека буду уверени да ће оно тако и постати.

    Малом детету треба времена да научи да само препознаје опасност и могућу невољу. У ризичној ситуацији оно не осећа инстинктиван страх те је на родитељима да га науче како да се исправно понаша у сличној ситуацији. Међутим, многи то чине невешто и на крају дете постаје осетљивије и почиње да губи самопоуздање. А све зато што су родитељи зацртали да га од свега заштите.

    Родитељска брига би морала да се умањује како дете расте: наравно да ћемо и даље водити рачуна и спречавати невоље, али не би требало штитити дете од малих опасности. Реченица попут: „Мало је ризично тамо залазити, али ако сам и ја ту, можеш да пробаш!“ – пружиће детету могућност да освоји нешто ново. Уз то, има далеко већу улогу у васпитању од пуке забране.

    Ове „чаробне“ речи ће осоколити дете:

    • „Ти си стварно отпоран/а да би се прехладио/ла, али ипак закопчај јакну, а? Онда ће ти бити још топлије и лепше.“
    • „Све ће бити у реду и ако не спаваш после ручка. Али признај да ћеш се боље осећати када мало дремнеш.“
    • „Баш је опасна ова стрмина, али сигуран/а сам да ћеш пазити и да ће све бити у реду. Чак и ако паднеш, није то ништа. Ти си тако храбар/а!“
    • „Прехладио/ла си се и сада се твој организам бори са микробима. Ти си снажан/а, а још када попијеш лимунаду и лепо издуваш нос, има да оздравиш до краја недеље.“
    • „Поносим се тобом јер си тако брзо оздравио/ла и ниси се жалио/ла. Желим да те похвалим и да ти честитам и зато имам један поклон за тебе.“

    Постоје истраживања која говоре о томе да човек може да управља својим организмом и здрављем и да оно, ако се дубље сагледа, не зависи ни од воље случаја ни од наследних фактора, него од стања нашег ума.

    Многи родитељи се не односе према детету као према човеку који је кадар што шта издржати, него као према некоме коме стално фали снаге и вештине. Забрањују детету да преузме и најмањи ризик или да макар мало одступи од правила или норми. Гарантују му низ страшних последица које ће се догодити ако ли само изађе напоље без капе, буде ли јело много чоколаде, остане ли мало дуже на сунцу или не изађе из базена „на време“.

    Поред тога, болест за дете дође као неочекивани успех: сви га мазе, посвећују му  све своје време, воде га код лекара, седе поред њега у постељи, не терају га да једе оно што не воли, један од родитеља је увек ту…

    Једном речју, милина! Јер иначе не бива да га сви тако мазе и пазе, па испада да је детету исплативије да буде осетљиво и нејако, него здраво и јако.

    Јачајте здравље детета када је здраво, а када је болесно, радите само оно што је неопходно: брините о детету, али не претварајте ту ситуацију у бању за дете.

    Исто важи и за огреботине, мање посекотине, опекотине, модрице и сличне повреде: понашајте се смирено и самоуверено, не паничите, не зовите хитну помоћ. Најчешће није потребна никаква накнадна помоћ да би рана зарасла.

    Опходите се према сопственом здрављу онако како бисте волели да се дете опходи према свом здрављу – лични пример вреди више од хиљаду савета. То би значило да се не жалите сваки дан час на мигрену, час на умор, час вас жигнуло овде, час пробада онде, те не трчите стално у апотеку. Не би требало да узимате лекове пред децом…

    Објасните детету да је за здравље важна правилна исхрана. Али, како да му бранимо слаткише када се сами неправилно хранимо или пушимо паклицу цигарета дневно? Можете,  помоћу сличица и простих асоцојација, објаснити детету шта се дешава у његовом организму за време болести, као и то да оно само може утицати на своје здравље.

    Постоје књиге које објашњавају шта су микроби и зашто чело постаје вруће. Ако се дете посече, реците: „Мало си посекао једну малу вену, па из ње тече крв, је л видиш? Али не секирај се: у крви постоје мале плочице и оне, када се неко посече, реагују као ватрогасци кад их неко позове да угасе пожар – е те плочице запуше ту рупицу из које тече крв и онда се на рупици направи поклопац. Кад све прође, поклопац се скине и ране нема – као да ништа није било. Сада ћемо да ставимо завој, а ти упамти – ако не вучеш завој и не притискаш рану – брзо ће да прође.“ Свако вече, када превијате рану, можете показивати детету како тече процес зарастања ране.

    Пружите му могућност да схавти да је јако и здраво дете, да његов организам уме да се бори са микробима и да је оно само кадро да утиче на своје здравље.

    Ен Бакис, савремена француска дечја психологија

  • Доста ми је претварања детињства моје деце у магију

    Пише: Бунми Ладитан

    Кад би наше баке и прабаке виделе колико тога модерне мајке себи натоварују на врат, мислиле би да смо полуделе.

    Откада бити добра мајка значи проводити дане у осмишљавању креативне активности за децу, старати се да им собе изгледају као из каталога Икее и облачити их у тренди комбинације у којима се све међусобно слаже.

    Ни за тренутак нећу да поверујем да данашње мајке више воле своју децу него што су наше прабаке волеле своју. Ми само имамо потребу то да доказујемо кроз бесмислено скупе тематске рођенданске забаве са 18 врста глазура на капкејсима и претерано разметљивим поклонима.

    Неколико година, и ја сам била уплетена у „Све што можеш ти, ја могу боље“ модел родитељства, који захтева да претражујете Пинтерест како би нашли најбоље идеје, беспрекорно их спроведете у дело и онда доказе у виду фотографија поделите са странцима и пријатељима путем блогова и Фејсбук постова.

    Одједном, синуло ми је: Ми не треба да чинимо детињства наше деце магичним. Детињство је само по себи магично, чак и када није савршено. Моје детињство није било савршено и ми нисмо били богати ни у најлуђим маштаријама, али моји рођендани су ипак били срећни јер би ми дошли другари. Ствар није била у рођенданским кесама, савршеним украсима, нити било чему тог типа. Бушили смо балоне, трчали по дворишту и јели торту. Једноставно. Али кад се осврнем на та времена,  била су чаробна.

    Божић. Са четворо нас деце и ограниченим примањима, моји родитељи могли су можда да купе по два поклона по детету. Није било специјалних божићних пижама нити много украса, ако их је уопште и било. Нисмо чак правили ни кексиће. Оно што је то доба године чинило просто магичним за мене као дете било је гуркање у истом кревету са мојом браћом док нам се чинило да чујемо Деда Мразове ирвасе на крову. Трудили смо се да останемо будни, кикотали се и замишљали наредно јутро, и то је било неизмерно забавно. Чаробно. Нисам осећала да било шта недостаје.

    Не сећам се да сам икада правила неке уметничке рукотворине са родитељима. Креативним активностима тог типа бавила сам се у вртићу и основној школи. Једине „креативне активности“ којих се сећам биле су оне којима се моја мајка бавила у слободно време. Брујање њене шиваће машине често ме је успављивало док је она покушавала да закрпи нашу одећу или је претвори у украсе за косу које је продавала.

    Код куће смо се играли. Све време. После школе, ходали би до куће од аутобуске станице, оставили наше ранчеве и мама би нас изгурала из куће. Трчали смо наоколо са комшијском децом до вечере. Данас су друга времена и ретки су они који се усуђују да пусте децу да се смуцају около, али, чак и када смо били унутра, играли смо се са нашим играчкама и видео играма. Правили смо тврђаве од ћебади. Гледали смо ТВ. Спуштали смо се низ степенице на јастуцима. Родитељи нису били дужни да нас забављају. Ако бисмо се усудили да кажемо да нам је досадно, увалили би нам неки кућни посао.

    Са осмехом се  сећам тих времена. Још увек могу себи да дочарам како је то бити безбрижан.

    Наши родитељи водили су рачуна о томе да нам буде топло и да не будемо гладни, и с времена на време осмислили би неки специјалан догађај за нас (пица петком увече је била наша кућна традиција), али обичним данима били смо препуштени сами себи. Ретко су се играли са нама. Осим повремене кутије од фрижидера покупљене испред продавнице технике, нисмо добијали играчке мимо рођендана и великих празника. Родитељи су били ту за нас у случају да нам нешто треба или се деси нека незгода, али нису били наш основни извор разоноде.

    Данас, родитељи су задојени идејом да је за децу добро да им све време буду посвећени. „Шта ти треба, драгоцено моје чедо? Како да ти детињство учиним фантастичним?“ Не можете да прошврљате Пинтерестом, а да не налетите на „100 идеја за летње креативне активности у кући“, „200 зимских активности у кући“, „600 ствари које можете са децом да радите лети“, „14 милиона идеја за божићно украшавање дечје собе“, „12 милијарди стратегија за долазак Зубић виле“, „400 трилиона рођенданских идеја“.

    Родитељи не чине детињство чаробним. Наравно, злостављање и занемаривање га могу уништити, али за просечно дете, магија је нешто што се подразумева и долази као природан део детињства. Магично је видети свет невиним очима. За петогодишње дете, зима и играње на снегу су магични. Уронити у своје играчке на поду дневне собе је магично. Сакупљање каменчића и њихово држање у џеповима је магично. Играње са граном је магично.

    Није наша дужност да им свакодневно вештачки производимо успомене.

    Све ово не умањује важност времена проведеног са породицом, али постоји велика разлика између труда да будете заједно и труда да се „осмисли“ активност. Једно је усиљено и заснива се на унапред зацртаном циљу, док је друго много природније и опуштеније. Притисак који родитељи осећају да деци стварају чаробна искуства веома оптерећује.

    Кажу ми да сам као петогодишњакиња била у Дизниленду. Не сећам се тога, мада сам видела избледеле фотографије. Оно чега се сећам из тог узраста је гусарски костим који сам поносно носила на маскенбалу, брање шљива са дрвета испред моје куће, прављења поплаве у башти да бих вежбала скакање са камена на камен и играња са мојим псом на кућном прагу.

    Ни најмање се не сећам ни путовања за које су моји родитељи вероватно месецима штедели: вероватно је то за њих било стресно искуство. „Најмагичније место на свету“ у мом детињству није био забавни парк; то је био мој дом, моје двориште, то су били моји пријатељи, моја породица, моје књиге и мој унутрашњи свет.

    Када од живота правимо холивудску продукцију, наша деца почну да се осећају као публика и њихови апетити за забавом расту. Да ли стварамо генерацију људи који нису у стању да пронађу лепоту у обичном?

    Желимо ли да научимо децу да је магија живота нешто што се уручује као дивно упакован поклон – или да је то нешто што свако открива сам?

    Детаљно планирање специјалних догађаја, свакодневне креативне активности и скупа путовања нису штетни за децу. Али ако све то чинимо зато што осећамо притисак и  мислимо да је обавезно, време је да се замислимо.

    Детињство без рукотворина са Пинтереста може бити магично. Детињство без иједног путовања може бити магично. Магију о којој говоримо и коју очајнички желимо да наша деца искусе не стварамо ми и самим тим није на нама да је пружамо. Њу деца откривају у тихим тренуцима поред потока или испод тобогана на игралишту као и у невином смеху живота који је тек почео.

    Стално слушамо о томе како данашња деца не вежбају довољно. А можда најзакржљалији од свих њихових мишића је онај за маштање, јер тако очајнички покушавамо да пронађемо рецепт за нешто што увелико постоји.

  • Како да поступе родитељи када дете покаже агресију?

    Како да поступе родитељи када дете покаже агресију?

    Дечја осећања су веома јака, бурна, али краткотрајна. На агресију се не одговара агресијом. Ако то раде онда родитељи уводе „закон јачег“. Дете ће научити да слабији мора да истрпи, а јачем је дозвољено да буде груб, насилан, непажљив. У свакој ситуацији у којој се дете осети јачим, примењиваће агресију да добије оно што жели.

    Дете није рођено као насилно. Агресивно понашање може да научи по моделу од значајних особа у свом окружењу. Ако се њихова комуникација и односи заснивају на примени силе, на отвореној или прикривеној агресији  дете ће и само постати такво. У сваком другом случају иза његове агресивности стоји неки немир, неко незадовољство. Окидач за агресију су лоше емоције које дете може сакупљати из врло различитих разлога. То могу да буду претерани захтеви одраслих које оно не може да испуни, претеране забране, казне, мешање у дечју приватност и самосталност, презаштићивање, безразложно кажњавање, занемаривање, не задовољавање дечјих потреба на адекватан начин, застрашивање, неискреност… Сваки случај мора посебно да се анализира и утврди узрок лоших осећања, повећане напетости која се, с времена на време, када достигне горњу границу издржљивости, умањује агресивним испадима.

    Отуда, агресивно понашање неће престати ако се не отклони узрок таквог понашања. А до тада… када се деси насиље одрасли мора да га заустави без употребе силе. Све што каже или уради мора да буде обојено снагом, одлучношћу, миром и стрпљењем.

    Разговор са дететом које је узнемирено не помаже. Емоције су јаке, али кратко трају. Зато стрпљиво сачекајте тренутак, два да се дете умири и тада почните разговор са њим. Не одлажите га за сутрадан, јер оно неће моћи да повеже догађај и поуку.

    Не очекујте да дете разуме само себе. Инсистирајте да схвати да је направило грешку. Ставите му до знања да нећете подржавати такво понашање, да ћете га санкционисати, тј. да за такав испад следи казна. Будите доследни. Немојте у једној ситуацији толерисати, а у другој кажњавати. Казна нека буде разумна и одмерена према преступу. Саопштена и спроведена без агресије.

    Али, ако заиста желите да агресивност избришете из репертоара дечјег понашања потражите узрок лоших осећања детета. Кад отклоните узрок добићете умиљато јагње.

    За фирму „Јамакс“ писала Весна Милошевић

  • Да ли да пустим дете да оно победи?

    Дете које је у игри са одраслом особом увек победник, пре свега не може да развије отпорност на губитак. Сваки пораз ће доживети као лични, а не као сплет околности. Игра ће се временом претворити у беспоштедни рат.

    Намештање да дете увек победи је један аспект презаштићивања, неосамостаљивања, подстицања егоцентричности детета. А то није добро. Дете не треба увек да побеђује, али не треба увек ни да губи. Ако је то случај урушиће му се поверење у сопствене снаге и самопоштовање. То такође није добро.

    У игри где су партнери несразмерни по снази и способностима треба бити поштен, али и пронаћи границу која дете не повређује. У почетку је стимулативно допустити детету да некад победи. Када савлада правила игре и постане јачи играч, побеђиваће и кад не намештамо резултат. Тада одрасли, као у свему осталом треба да буде искрен и игра поштено.

    Уколико дете примети да одрасли намерно губи, неће имати прилику да се радује победи, чак и када је заслужи. Важно је да игра није ратна зона. Дете треба да научи да ужива у игри, а не само у крајњем исходу.

    За фирму „Јамакс“ писала Весна Милошевић

  • О емпатији и емоционалној интелигенцији

    Двадесети век је био Доба интроспекције. Охрабрили су нас да верујемо да је најбољи пут да разумемо себе и свој живот поглед у нас саме. Али, тако не можемо да видимо даље од свог носа. Двадесет први век је Доба емпатије – доба у којем ћемо откривати и свет и себе само у интеракцији са другима препознавајући њихове доживљаје, емоције и искуства.

    У савременом свету доминира комуникација и тимски рад. Скоро да не постоји област у којој човек може самостално да делује и постиже значајне резултате. За појединца је постало важније да има развијену емоционалну интелигенцију него да поседује обимна знања, добро памти, брзо и лако учи, решава проблем ситуације, разуме апстрактне појмове, сналази се у новим и другачијим ситуацијама.

    Интелигенција која подразумева способност учења, памћења, решавања проблема… одређена је генима. Постоји урођена горња граница преко које се не може. Ретки су појединци који је досегну. Због неповољних услова средине, неприлагођеног васпитно образовног стила и других фактора појединци развију своје интелектуане способности до неке тачке на линији могућег развоја. Емоционална интелигенција може се вежбати и развијати читавог живота. Људи могу да: побољшавају свест о себи и другима, постају свесни својих могућности и ограничења, стварају боље односе и хармонију са другима, у свакој социјалној ситуацији изаберу најпримеренију реакцију. За успешну каријеру у двадесет првом веку то су веома важне способности.

    Термин емоционалне интелигенције је новијег датума. Савремена истраживања говоре у прилог томе да је за успех у животу од коефицијента интелигенције важнија емоционална интелигенција која у ствари означава усмереност, како на наша сопствена, тако и на осећања других људи који нас окружују. Она заправо значи – моћи увек, у свакој ситуацији одговорити на туђа осећања, пажљиво и адекватно.

    Емоционалну интелигенцију не може да развија усамљеник. Да би осетио и доживео друге он мора бити у контакту са њима. Отуда је у основи развоја емоционалне ителигенције процес социјализације. А социјализација не би била могућа да нема емпатије.

    Социјализација почиње у доба раног детињства. То је процес у којем дете постаје члан заједнице. Оно успоставља везе и односе са другима, почиње да зависи од њих, они почињу да зависе од њега. Развој детета креће из егоцентричности. Дете мисли да је оно центар света, да ништа без њега или далеко од њега не постоји. Временом постаје друштвено биће повезано са другим људима. Веза између детета и других од оне почетне, једносмерне и егоцентричне, усмерене само ка дететовом Ја постаје двосмерна, вишеслојна, квалитетно другачија и подсећа на једначину Ја + Ти + Ти… = Ми . Без емпатије то није могуће.

    Емпатија има емоционалну и рационалну компоненту. Дословно значи разумети друге и осећати друге. То практично значи да особа са развијеном способношћу емпатије лако може да препозна како се други осећа, који су његови мотиви, разлози, шта је њему важно, шта њега чини срећним или несрећним. Емпатија је урођена, али се на њен  развој може утицати. Може се вежбати као што се вежба читање, писање, трчање или било која друга способност. Емпатија или „у – осећавање“ је у ствари способност доживљавања осећања и доживљаја других особа „као да“ су наши сопствени. У основи емпатије стоји способност децентрације, односно спремности да „уђемо у свет друге особе“ и тако разумемо њене проблеме и поступке, њене мотиве и потребе. Емпатија није исто што и симпатија, разумевање, саосећање, сентименталност. Она је више од тога. Подразумева улажење у свет друге особе без губитка личног идентитета. Она није ни љубазност, није ни сажаљење. Не подразумева однос са неким ко је угрожен или слабији од нас. Разумети и осећати друге, значи баш то. Разумети и осећати све људе са којима се сусрећемо, са којима имамо чврсте односе или смо их само једном, случајно срели.

    Одрасле особе које нису развиле способност емпатије не могу да граде квалитетне односе се другим људима. То их омета како на професионалном, тако и на личном плану. У сваком окружењу делују неприлагођено, тешко се адаптирају на нове људе и нове ситуације, не сналазе се најбоље у контакту са другима. Тешко успостављају чврсте везе. За њих кажемо да су „хладни“. Очекују од других да их разумеју и подрже без реципроцитета. Себе увек стављају на прво место. Добро се осећају само кад примају, себе не умеју да дају. Не дају адекватне одговоре на подстицаје других, повређени су јер мисле да не добијају оно што заслужују, да их други не разумеју. Боље се осећају сами него у друштву других. Уколико имају особину да су довољни сами себи, то није повређујуће. Али ако је немају, не осећају се добро у сопственој кожи.

    Како развијати емпатију?

    Емпатија почиње слушањем, значи успостављањем односа са другима. Људи који имају мањак емпатије су више усмерени на сопствене потребе и обраћају мало или нимало пажње на друге. Развој емпатије није могућ ако се заснива на вербалној комуникацији, на размени мисли и идеја уз помоћ речи. Вербална комуникација чини само 7% комуникације. Остатак чине невербални сигнали. Предуслов за развој емпатије је способност споразумевања и размене осећања, мисли и идеја без употребе речи.

    Од треће године на даље, кроз читав живот, дете може да развија способност разумевања других.

    Развој емпатије код детета предшколског узраста може да се подстакне на следеће начине:

    • Помозите детету да превазиђе своју почетну егоцентричност – развијајте самосталност у свим аспектима живота детета. Немојте уместо њега радити ствари. Подржите сваки покушај самосталног обављања задатка: свлачење, облачење, поспремање, храњење, лична хигијена… Што раније постане самостално, независно од присуства и акција одраслих то ће пре почети да се социјализује и остварује контакте са другима.
    • Немојте све време бити окренути само ка детету. Покажите му да га волите највише на свету, али и да имате и друга интересовања, да можете бити посвећени и нечем другом, не само његовим тренутним потребама. Активна пажња не подразумева искључиву посвећеност детету.
    • Немојте да презаштићујете своје дете. Пустите га да се понекад „само опече“, посебно кад је реч о односима са другима. Уколико му у сваком тренутку прискачете у помоћ, ви му у ствари одузимате прилику да научи како да изађе на крај са другима или са тешкоћама. Када остане само биће му изузетно тешко да одреагује, а да не буде повређено. Неће моћи да развије способност да препозна намере, осећања и мотиве других. Јеш теже ће моћи да предвиђа њихове поступке, а то је, за живот у савременом свету, веома важно.
    • Учите дете да своје потребе одложи за кратак временски интервал. Када га научите да, не увек, већ понекад потребе других стави испред својих личних, добили сте емпатично дете.
    • Подразумева се, немојте занемаривати потребе свог детета. Уколико је то случај, оне ће бити једини детерминатор његовог понашања.
    • Омогућите детету што више контакта са вршњацима. Дете које је окружено само одраслим особама, често не може да превазиђе своју егоцентричност. Вештачки се продужава фаза у којој је оно и само оно центар универзума.
    • Живот у групи вршањака је добар за развој емпатије. Али је живот у групи вршњака у којој има млађе деце, деце којој је потребна и помоћ и разумевање још боља средина за развој емпатије. Дружење са млађима и несамосталнијима од себе је у ствари прилика за препознавање туђих потреба и осећања.
    • Дозволите детету да ступа у интеракцију и са непознатим особама. Покажите му како се то ради. Будите љубазни при том. Заборавите на предрасуде. Научите га како да буде пажљиви слушалац, спреман на различитост.
    • Брига о животињама је такође начин да дете развија способност емпатије. Учење да нечији живот зависи од дететове пажње, неге и бриге подстиче не само саосећање, већ и зрелост и одговорност.
    • Дете највише учи у реалном животном окружењу. Велики део учења одвија се учењем по моделу. Вербално подучавање може да буде добро, али може и да даје знања која су само декларативно прихваћена. То су сазнања која нису постала део личности детета и не подразумевају да је његово понашање усклађено са њима. Учење по моделу углавном повезује и знање и понашање. Учење по моделу подразумева идентификацију са особом која је значајна у животу детета. Уколико је та важна особа емпатична, вероватно је да ће и дете развити исту способност. Покажите детету да препознајете туђа осећања, да вам је стало до њих. Користите сваку социјалну ситуацију за то. Уколико дете негује егоцентрична и емоционално хладна особа ни емпатија, ни друге особине важне за развој емоционалне интелигенције неће се развијати.
    • Разговарајте са дететом о његовим и осећањима других. То можете да урадите и са особама из реалног животног окружења детета, али можете и док читате бајке или гледате цртани филм. Успутни коментар одраслог који показује да он зна како се осећа или шта намерава главни јунак приче може да помогне детету да размишља о другима. Не заборавите емпатија има и рационалану компоненту.
    • Када научите дете да препознаје осећања других идите корак даље. Нека стекне навику да се пита зашто. Шта је изазвало такво осећање другог? Тужан је, али зашто? Шта може он сам да уради да туга прође? Шта би могло дете да уради да му помогне да његова туга прође? Помажући другима не губимо себе. Ми, напротив тако растемо, бивамо све чрвшћи и јачи.
    • Нипошто немојте да кријете своја осећања од детета. Ако вас је нешто растужило или наљутило, не покушавајте да ставите маску. Немогуће ја да се иза ње сакријете. Дете је са вама повезано невидљивим нитима. Ако то покушавате, дете може помислити да је оно само или неко трећи узрок таквог осећања што не одговара истини. Из најбоље намере можете нанети штету детету. Осим тога ускратили сте му прилику за саосећајност са вама.
    • Будите увек искрени према детету. Немојте мислити да је мало да разуме. Деци пријају аутентичне особе. Оне које покушавају да буду неко други, које се свесно или несвесно претварају „каобајаги“ за добробит детета отежавају развијање његове способности разумевања других.
    • Похвалите сваки пример емпатичности детета. Покажите му да сте приметили и разумели његово саосећање.
    • Деца данас проводе исувише много времена изолована испред монитора или ТВ екрана. Интернет омогућава да дете постане члан различитих друштвених мрежа и оствари бројне контакте са различитим особама. Ипак, за развој емоционалне ентелигенције важнији је контакт уживо. Дописивање на Фејсбуку је вербална комуникација. А емпатија почива на невербалној, која у виртуелном свету не постоји. Агресија на монитору или екрану такође не доприноси развоју саосећања. Деца данас имају искривљене погледе и када је у питању њихов сопствени живот или живот њима драгих особа. Може да се догоди… па шта… имам још два живота… каже један дечак гледајући у реалну опасност.
    • Уместо рачунара дете окружите играчкама које помажу развој емоционалне интелигенције. Све играчке које подразумевају узимање улоге другог су добре за то: лутке, шерпице, крпице, прибор за лекара, фризера, униформа саобраћајца, капа пекара… фигуре људи и животиња… костими и маске… кућа, намештај… конструктори од којих може да се направи замак, двориште… све што је имитација живота и живог света у којем се нешто догађа и где постоје актери приче. Ту су даље играчке које представљају познате ликове из бајки, сликовнице, друштвене игре које подразумевају игру са партнером или партнерима. Литература за децу је добар извор информација које су важне за упознавање других.

    За фирму „Јамакс“ писала Весна Милошевић

  • Које активности треба да имају деца?

    Чак и летимичан поглед на списак дневних активности у многим породицама показује колико су родитељи оптерећени разним пословима да готово немају времена да се посвете једно другом, својој деци или себи самима. Међутим, оно што још више забрињава стручњаке јесте сазнање да су и сама деца све оптерећенија многим активностима које треба да обаве у току дана. Њихов дневни распоред постаје све сложенији и згуснутији.

    Док нека деца успевају да некако преживе у том свету вечитог реда, рада и дисциплине велики број деце пати од озбиљних последица због таквог начина живота. Она постепено престају да се радују животу. Зато је ово озбиљна тема којом треба да се позабаве сви родитељи. Нема сумње да ваннаставне активности користе деци јер им помажу да развију своје таленте и прошире видике, да упознају свет и изграде се као личности.  Међутим, то не значи да родитељи треба да испуне сваки тренутак дана у животу своје деце неким корисним активностима и испрограмирају њихов дан. За правилан развој деце неопходно је да деца имају раздобље у дану које није испланирано, већ је препуштено њима самима да спонтано и без журбе пронађу и чине оно што их чини задовољним и радосним. Да би деца уживала у тим тренуцима морају бити одморна и опуштена.

    Независни мислиоци. Слободно време за игру и спонтаност неопходно је деци да би развијала своју креативност, учила да самостално размишљају и упознавала саму себе. Детињство не сме да постане раздобље непрестаног рада и постизања резултата. Чак и школска деца током дана треба да имају слободно време предвиђено за игру. Тренирање неког спорта не може да се рачуна као време за игру, јер у тој активности више се наглашавају резултати и способности него дружење и опуштање. Охрабрите дете да се игра и омогућите му квалитетно време за то. Нека то буду слободне игре у којима дете може да користи и развија своју машту, ставралаштво, да истражује, открива нешто ново. Програмиране игре попут „Не љути се човече“ су корисне, али не смеју да буду једина дечја игра, јер ограничавају дете већ утврђеним правилима и не пружају слободу у игри.

    Ваннаставне активности умерено заступљене веома су корисне за дете ако ужива у њима. И овде постоји критични моменат када родитељи треба да препознају склоности и интересовања свог детета и пажљиво га усмере. Свирање на једном инструменту помаже детету да развије свој таленат, тимски рад у тимским спортовима помаже детету да развије друштвене способности и осећај за тимски рад.

    Паметна игра. На десетине истраживања је урађено, посебно у Америци, и откривено је да постоји непосредна веза између ваннаставних активности и успеха у школи. Међутим, велики број деце има пренатрпан дневни распоред. Примећено је да родитељи који много раде и налазе се углавном у временској стисци најчешће деци намећу убрзан животни темпо. Они не схватају да њихова деца исто као и они уздишу под притиском обавеза. Истраживање које је спровео Институт за истраживање у Мичигену у САД показало је да школска деца имају само 30% времена у току дана као слободно време, док је 70% дана испуњено часовима у школи, решавањем домаћих задатака и бављењем ваннаставним активностима. Ретки су дани када су деца слободна и имају могућност да се играју краљева и принцеза, тражења скривеног блага у дворишту или спашавања света.

    Важна питања. Када организују ваннаставне активности свом детету родитељи морају бити у стању да саставе списак и виде када је распоред  довољно испуњен. Неки родитељи уписују децу на оне секције и оне часове које би они сами желели да похађају, а не зато што је то жеља и занимање њихове деце. Пре него што негде упишу своје дете родитељи треба да се запитају да ли је то неопходно њиховом детету и да ли то чине због себе или због свог детета. Родитељи треба пажљиво да посматрају своју децу. Ако запазе да се дете дуже време жали или да је несрећно потребно је да му изађу у сусрет и начине потребне измене. Број и врста ваннаставних активности зависе од личног интересовања и способности сваког детета, па зато није могуће поставити строге стандарде. Нека деца одлично се сналазе, уживају и напредују са распоредом који би за другу децу био сувише напоран и стресан. Исто тако, нека деца би се досађивала током дана кад не би имала неке организоване активности. Дакле, како родитељи могу да сазнају шта је потребно и довољно њиховој деци, како да препознају да је дневни распоред њихове деце сувише напоран за њих. Кључ је у детету. Пре него што упишу своје дете на било какве часове родитељи морају да разговарају са њим и поставе му следећа питања. Који инструмент, спорт или страни језик највише волиш и зашто? Како желиш да проводиш своје слободно време? Да ли заиста желиш да будеш укључен у ову активност? Желиш ли да покушаш па ћемо видети да ли заиста волиш ову активност и према томе, наставити да се њом бавиш или не? Умереност мора да постане кључно правило у организовању ваннаставних активности.

    Старост детета је такође важан моменат у одлучивању. Све активнсоти нису примерене сваком узрасту. Следећа питања могу да помогну родитељима да препознају да ли је њихово дете преоптерећено. Да ли је ваше дете често уморно? Да ли има проблема са исхраном и спавањем, превише или премало једе и спава? Да ли је дете раздражљиво или преосетљиво? Да ли се често жали на главобољу или болове у стомаку? Да ли је попустило у школи? Да ли једва успева да на време уради домаће задатке? Ово су знаци за узбуну који показују да дете живи под великим стресом. Уколико родитељ уочи неке од ових знакова код свог детета неопходно је да седне и разговара са њим. Родитељ кроз разговор са дететом треба да закључи како да му помогне и смањи притисак. Родитељи не смеју да забораве да су њихови синови и ћерке само једном деца. Понекад се најбоља активност на коју родитељи могу да усмере своју децу исказује речима: „Душо, слободно изађи напоље и играј се!“ Ове чаробне речи донеле су добро генерацијама у прошлости. Учиниће то и за данашњу генерацију малишана.