Месечне архиве: јануар 2016

1. – 5. фебруар

ПОНЕДЕЉАК:

Волим да се пењем – физичко васпитање – полигон са препрекама које се прелазе пењањем, дохватање ствари на „висини“ уз помоћ пењања, тобоган, истезање у висину, имитирање животиња које се пењу…

УТОРАК:

Куглање – организоваћемо такмичење у куглању, котрљаћемо лопту и обарати флаше, чуњеве…

СРЕДА:

Мали кувари: Прављење пиреа од куваних јабука, самостално мазање пиреа на хлеб, служење „гостију“ направљеном посластицом…

ЧЕТВРТАК:

Домине – играње домина са различитим мотивима – учење правила друштвене игре

ПЕТАК: Песма за ову недељу: Мрак

Мрак

Мислио би човек

кад погледа мрак

да је страшно моћан,

да је силно јак.

То би било наопако,

Ал на срећу није тако:

Свећицу зажежи,

А мрак таки бежи.

1. – 5. фебруар

ПОНЕДЕЉАК:

старији: „Комадић који недостаје“ Сел Силверстајн

млађи: „Добро дрво“ Сел Силверстајн

УТОРАК:
старији: индивидуално слагање слагалице, лепљење на папаир, украшавање оквира – ликовно васпитање

млађи: Састављање приче на основу слике – развој говора

енглески језик: Food

СРЕДА:

старији: Геометријске фигуре (класификација, именовање, проналажење у простору, спајање, раздвајање…)

млађи: Релације: дугачко-кратко

ликовно стваралаштво: Пингвини – темпера

 ЧЕТВРТАК:

старији: Задаци у радним листовима и часописима

млађи: Задаци у радним листовима и часописима

енглески језик: Food

 ПЕТАК:

старији: Парне вежбе за развој мишића Руку и раменог појаса, леђних и трбушних мишића, ногу и стопала – физичко васпитање; Пецање рибица (слова) и састављање речи

млађи: Јутарње телесно вежбање; игра „Расти, расти балон мали

ликовно стваралаштво: Свемирски брод

1. – 5. фебруар

МУРАЛ ПРИЈАТЕЉСТВА

ЦИЉ: Ова активност пружа могућност да се направи групни цртеж. Деца вежбају ситну моторику и паралелену игру.

АКТИВНОСТ: Децу ћемо поставити да седе у круг, а у средину ћемо ставити велики бели папир. поделићемо деци бојице (воштане) и подстицати их да остављају трагове у боји по белом папиру.

ПРОДУЖЕТАК И ВАРИРАЊЕ: Мурал пријатељства ћемо изложити на паноу вртића.

25. – 29. јануар

МУРАЛ ПРИЈАТЕЉСТВА

ЦИЉ: Ова активност пружа могућност да се направи групни цртеж. Деца вежбају ситну моторику и паралелену игру.

АКТИВНОСТ: Децу ћемо поставити да седе у круг, а у средину ћемо ставити велики бели папир. поделићемо деци бојице (воштане) и подстицати их да остављају трагове у боји по белом папиру.

ПРОДУЖЕТАК И ВАРИРАЊЕ: Мурал пријатељства ћемо изложити на паноу вртића.

25. – 29. јануар

ПОНЕДЕЉАК: Стави у, на испод – разноврсне предмете, играчке, поставићемо на сто. Позиваћемо децу и давати налоге: „Јелена, стави лутку у колица, Милане, стави меду на полицу, Иване, стави лопту испод стола…“

 УТОРАК: Сликање канапима – креативно стваралаштво – тонирани картон у боји, темпере, канапи, сунђери, папирне салвете…

 СРЕДА: Игре парним сликама – Даћемо детету четири до пет парних слика. Тражићемо да покаже и именује шта се налази на сликама, а затим да покаже још једног петлића, мацу, куцу и да сложи слике. Тражићемо од детета да направи парове од сличица које нису идентичне, већ по нечему сличне.

ЧЕТВРТАК: Да ли можеш ово? – Одрасли изводи одговарајући покрет уснама, а затим пита децу да ли могу то да понове. Намести уста као да ће рећи „у“, а изговори „и“, удише ваздух, цокће, пући се, провлачи горњу усну преко доње, доњу преко горње…

 ПЕТАК: Зекина песма

Сазнали су зечићи

да ће ловац доћи.

Сакрили се, чекају

три дана и ноћи.

У шуми се сакрили

испод једне гране.

О, ко ће им донети

водице и хране.

25. – 29. јануар

ПОНЕДЕЉАК:

Необична занимања – ватрогасац, астронаут, хемичар…

УТОРАК:
старији: Приче о Светом Сави

млађи: „Само за твоје уши“ Јасминка Петровић

енглески језик: My favourite food

СРЕДА:

старији: Школа некад и сад

заједно: Правимо свемир: месец, звезде, астронаута…

ликовно стваралаштво: Свети Сава

 ЧЕТВРТАК:

старији: Задаци у радним листовима и часописима

млађи: Задаци у радним листовима и часописима

енглески језик: Repetition

 ПЕТАК:

старији: Вежбе за развој раменог појаса и мишиће руку

млађи: Вежбе за развој трбушних мишића

ликовно стваралаштво: Мој јунак

ШКОЛА У ФИНСКОЈ – МЕСТО ЗА РАД И РАДОСТ

Можда нисте знали, али школе се у Финској доживљавају као други дом, наставници се ословљавају именом, радна је, позитивна и отворена атмосфера, много се прича и дискутује, врата свих учионица по школама су увек отворена, ученици су у школама лежерно и кућевно обучени, увек у учионици трчкарају у чарапама, а…

Деца се распоређују по школама по месту пребивалишта како би се избегле социо-економске разлике. Финци имају могућност доживотног перманентног усавршавања, јер је образовање, ма на ком нивоу, увек и за све бесплатно, па чак и у приватним школама које су такође бесплатне и које раде по истом плану и програму као и државне школе. Дидактички материјали су одлични, а пошто је омасовљена употреба компјутера, многи уџбеници се штампају у електронској форми.

Иначе, када се у 7:30 изјутра отворе школе у Финској, ђаци весело утрчавају у школске ходнике, скидају ципеле и јакне, одлажу их у своје плакаре, перу руке и толики је жамор где се свако сваком јавља, сви се познају, именом дозивају наставнике, јављају им се, осмех им не силази са лица, музика се чује док не почне час и то је изврстан позитивни ефекат на радну атмосферу која следи. Свако дете проналази своје одељење, које по финским школама, има своје име… Најчешће су то појмови везани за природу, имена биљака, животиња и тд. Деца са сметњама у развоју стижу таксијем, који плаћа држава и настава може да почне.

Учионице су простране и светле са многим помоћним средствима која доприносе бољој настави. Материјали намештаја су трајни, а боје зидова пастелних, веселих боја.

У школама, поред редовних учионица постоје и теретана, библиотека, просторије за разоноду, соба са музичким садржајима, соба за секцију народних рукотворина, студио за глуму, просторија за научна истраживања, фотеље где се ученици одмарају читајући, шах столови и још много тога. Битна ствар је и та, да школе имају разне животиње које ученици хране, рибице, корњаче, зеке…а многобројно биље ђаци сами заливају и тако се уче одговорности и љубави према природи. Поред овога, сакупљају и материјале за рециклажу што им шири еколошку свест. Деци је дозвољено и да помажу теткицама или у кухињи ако то желе и тиме се брише претерана хијерархија. Када је време за одмор, деци је дозвољено да иду напоље без обзира да ли је киша или снег.

Атмосфера у одељењима је опуштена, па, ако ученику досади да седи, може да протегне ноге, могу да шеткају по учионици, али је битно да дискусија о ономе о чему се учи, никад не престаје. Сви учествујју у раду, без изузетка. Није битно да сви седе неприродно мирно и право.

После рада долази богат и топао оброк, често су на менију ћуфте, пире, салата, хлеб, а фасцинантан је обичај да сви једу за столом на коме је увек чист столњак или велики салвет, на коме је обавезно ваза са цвећем, током целе године. Оброци се могу прилагодити деци са разним потребама, али се то обавезно унапред најави, па се спрема и вегетаријанска храна, храна за одређене болести, органска храна… Сами оброци су нутритивно избалансирани и чине трећину препоручене калоријске вредности за дати узраст. Статистике кажу да деца у школама највише воле да једу маринираног лососа, десерт од боровница, лазање, вегетаријанске палачинке… У школи, наставници једу заједно са децом. Када се време за ручак заврши, деца склањају све за собом и односе прибор на место где се одлажу употребљени судови, а такву навику после преносе и у својим домовима. Иначе, Финска служи ђацима бесплатне оброке још од 1946. године.

Школа се обично завршава у периоду од 12:00 до 14:00 зависно од узраста. Како родитељи многе деце раде до 17:00 школе деци млађег узраста дају могућност да остану у школи, а школе су због овог проблема, направиле за децу старијег узраста и многа велика игралишта у близини школе, која су безбедна од моторног саобраћаја и ту се они радо друже.

Добро је знати да ни финска деца нису увек анђели, али је битан начин како се решавају проблеми. Чим се код детета уочи пад заинтересованости или континуирани пад у успеху, одмах се контактирају родитељи да се види узрок томе, или рецимо, ако се уочи да је неко на путу ка пороцима, школа одмах алармира најбоље установе које се баве тим проблемом.

Оно што је најбитније у Финској је управо чињеница да је радна етика увек била на највишем нивоу и да су Финци, како у прошлости, тако и данас, убеђени да само континуирани рад и учење могу донети благодети, како на личном тако и на плану развитка друштва, док је у Србији често мишљење да успех у животу зависи од везе и ком политичком клану припадаш. Док год буде постојао такав став, никакве нам реформе школства неће помоћи. Учење једноставно никада не сме да изгуби вредност.

Нико не може да бира какав ће се родити , али свако може да бира какав ће човек постати.

Фински модел образовања

Образовање у Финској финансира све стручњаке света, јер ђаци ове земље већ годинама постижу врхунске резултате у ПИСА тестирању, а неретко су први у свету. У Финској је образовање бесплатно за све, на свим нивоима образовања, имају бесплатне оброке, социјално и здравствено осигурање, а ђаци током основног школовања добијају и бесплатне уџбенике. Школама је најстрожије забрањено да прикупљају било какав новац од родитеља. У петом разреду школа плаћа чак и камповања, излете, позоришта… Основна школа траје 9 година (6+3), а средња школа 3 године, мада они који желе могу средњу школу да заврше и за две године, а ђаци који имају проблема са учењем или свакодневне тренинге могу да иду по „споријем програму“ четири године.

Многе државе су једноставно хтеле да прекопирају фински систем, али, не можете добити фински систем тако што ћете пресликати програме и књиге. Тамо је најважније да имате добре учитеље и професоре. Сви они, да би уопште радили са децом, морају да имају најмање универзитетско образовање. Зато је у Финској најтеже уписати медицину и Учитељски факултет. Плате просветних радника су нешто ниже од државног просека, али ту је као награда, поштовање које то занимање носи. Будући наставници током студирања морају имати праксу и у школама за одрасле, да раде у мултикултуралним срединама, да се добро служе савременом технологијом, као и да прођу тренинг за рад са децом са специјалним потребама. Добар наставник није само онај ко одлично познаје свој предмет. Он мора да обавља истраживања и да пише научне радове, како би олакшао и побољшао методе у раду са децом. Деца са посебним потребама иду у исте школе са осталом децом, али само једно дете са специјалним потребама може бити у разреду. Они имају и додатног учитеља-асистента, који им помаже при учењу, јер им је битно да сви, осим образовања стекну и социјалну интелигенцију.

Наставници се доживљавају као пријатељи, па им с еобраћају по имену, а формалније опхођење се односи само на директора и доста старије предаваче. Наставници воле да их ђаци питају, да разговарају, да износе ставове и да те ставове бране. Надарени ђаци, уколико брже реше задатак, помажу осталима ако је наставник заузет. Наставници ту надарену децу не форсирају, ставе им до знања да су донекле посебна, али не толико да би тиме  обесхрабривали друге.

На сваких седам недеља сви ђаци пишу шта је било добро, шта сматрају да није, шта би требало да се побољша у наставном програму, што је нека врста самооцењивања школског система. Једна од ствари којима се Финци највише поносе када је реч о њиховим школама је што су школе једнаке за све, што деца са ентузијазмом стичу нова знања, што нису оптерећена израдом домаћих задатака, већ то време троше на курсеве из области које их занимају, јер је примена практичних знања веома цењена. Курсеви су у матичним школама, па тако рецимо наставник биологије, који је често и доктор наука, држи курс из ботанике… Од шестог разреда до краја средње школе, деца имају неке обавезне предмете, али већину предмета бирају сами и праве свој распоред, односно сви важни предмети се морају похађати, али сами одређујете да ли желите нижи или виши ниво, у зависности од интересовања. Један од обавезних предмета је „Финска“, где уче о вредностима, људима, економији Финске, друштву, партијама… Имају разне пројекте, рецимо часове рока, попа…

Велика матура се полаже на крају средње школе и то из четири предмета: фински, математика, енглески и шведски (који је обавезан језик јер је у Финској један од два службена језика). Један испит мора бити са знањем на напредном нивоу.

Ради се на томе да сви имају лапопе на настави, као и паметне табле. Држава заиста улаже много у образовање, али им се то враћа. Једна су од најразвијенијих земаља света и нема одлива мозгова. Сви стручњаци су ту да помогну земљи која је на најлепши начин улагала у њих.

Наравно, нису сви у Финској поштеђени ситнијих проблема. Један од проблема је недовољно активно учење страних језика, јер Финци одлично говоре енглески, сви морају знати шведски и фински, па су за све остале ваншколске језике тотално незаинтересовани. Као и свуда, и у овој земљи постоје проблематична и хиперактивна деца, па се од такве деце праве засебна одељења како не би ометали оне који су жељни знања, а са њима раде посебно едуковани стручњаци који су у стању да са њима изађу на крај.

У складу са државном политиком Финске, школовање на финским универзитетима је бесплатно за домаће студенте и држављане Европске уније. Ипак, истраживања су веома скупа, па у помоћ прискачу многе компаније, као што је Нокиа, па свака од компанија издваја око 15000 евра у те сврхе. Финска у образовање једног становника годишње уложи око 1500 евра.

Наставни кадар је оно суштинско, од њих држава тражи највише образовање, али им је зато дата широка аутономија. Пре је модел образовања био више централизован, затим су надлежности припале локалној заједници, да би на крају наставник одлучивао о свему. Чак и када је реч о финансијама. Реформа образовања у Финској почела је седамдесетих година, после доста проучавања, али су промене ишле корак по корак. Нису желели радикалне скокове и резове, како би се избегао стрес. Тако се то ради, када се води рачуна о сваком детаљу, поготову када је у питању образовање, есенција сваког друштва.

Пише: Тарја Митровић

ПРАВИ РАЗЛОГ ЗБОГ КОГ СЕ ДЕЦА ВРПОЉЕ

Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје. Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жеље да им деца жеље да им деца науче седам светских језика до седме године.

Током протекле деценије, све више и више деце је обележено проблемом поремећаја пажње и новоизмишљеном дијагнозом АДХД. У једној локалној основној школи, учитељ се пожалио да најмање осам од двадесет двоје његових ученика има проблема да се сконцентрише на реченицу дужу од “Добар дан”. Истоврмено, од деце се очекује управо оно што је супротно њиховој природи, да седе дужи временски период.

И то колико у школи, толико и у обдаништима. Зато настаје проблем. Иако мислимо да је то најбоље и најбезбедније, деца су ужасно дуго и неприродно статична. Ако раде још нешто осим седења, онда је то усправно стајање и ходање.

Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје. Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жаље да им деца науче седам светских језика до седме године. Још ређе се деца играју напољу, што због родитељских страхова, што због питања одговорности или напорног распореда савременог друштва. Будимо искрени: деца се не крећу довољно за своје године и потребе и то заиста почиње да бива проблем.

Недавно сам била гост, према правилнику школе, на једном од часова. Ушла сам тихо и склонила се сасвим позади. Наставник је читао наглас књигу за децу и то је био крај радног дана. Никад нисам видела ништа слично. Нека деца су била нагнута уназад на својим столицама, под екстремним угловима, остали су се љуљали напред-назад, неки су жвакали крајеве својих оловака, а једно дете је котрљало боцу са водом, гњечећи је.

Била сам затечена. То није била учионица деце са посебним потребама. Моја прва мисао била је да су се деца узврпољила јер је био крај дана и да је то једноставно због умора.

Након даљег испитивања, сазнали смо да је већина деце у учионици била физички слаба и са лошим осећајем за равнотежу. У ствари, у наставку тестирања у неколико других учионица, утврдили смо да је, у поређењу са децом из раних 80-тих, само једно од дванаесторо деце имало нормалну снагу и равнотежу. Само једно! О, мој Боже, помислила сам у себи! Ова деца треба да се крећу. И то много! Да трче, јуре се, играју се и пењу по дрвећу!

Иронично, многа деца као да и не знају добро да ходају, баш услед недостатка кретања и тог истог ходања!

Шетају около као мале незграпне дрвене лутке, баш због тога што смо им ограничили физичку активност. Да би се правилно развијала, расла и постигла очекивану снагу, морамо им дозволити баш оно што сматрамо опасним – кретање и игру. То што два или три пута недељно имају тренинге неког свог спорта није довољно. Очекујемо да уче боље него иједна генерација пре, а нокад нам деца нису била више закржљала него данас. Њихова тела траже динамику, и у једном тренутку, који је из наше перспективе увек погрешан, у школи наравно, они почињу да се врпоље. И врпољење постаје њихова насушна потреба у недостатку свега бољег. А родитељи и учитељи тада ураде најгору могућу ствар, опомињу их да престану! Том опоменом, као да су притисли на њима имагинарно дугме “стоп”. Њихов мозак задрема и они су умирени. Али и неспремни да приме нова знања.

Запитајте се следећи пут када дете почне да се врпољи, колико праве вишесатне игре сте му приуштили сваког дана?

Двадесет минута кретања за њих није ништа. Поправите док се још поправити да. На уштрб виолине, корејског и свахили језика пустите их да трче, јурцају и играју се онако како то деца раде одвајкада, како смо и ми сами трчали. Да би деца учила, морају научити да обрате пажњу на нешто. А за тај процес потребно им је да на ваздуху, кроз игру и кретање, изоштре чула.

 Пише: Анђела Хенском

ШТА (НЕ) ТРЕБА ГОВОРИТИ ДЕЦИ ДА БИ БИЛА ЗДРАВА?

Чим дете прохода, у речнику родитеља појављују се нове фразе: „Не трчи, пашћеш!“, „Не иди тамо, опржићеш се!“ – свако од нас је бар једном нешто слично рекао свом детету. Мало ко размишља о томе куда воде оваква упозорења. Да ли би требало говорити нешто друго ако хоћемо да нам дете порасте јако и здраво?

Фразе које дете чине осетљивим:

  • „Ако сад не заспиш, сутра ћеш бити уморан/а и раздражљив/а.“
  • „Закопчај јакну, прехладићеш се!“
  • „Ако не једеш супу, нећеш порасти.“

И дете слуша овакве реченице од јутра до сутра…

Родитељи који говоре сличне фразе нису свесни да детету на тај начин поручују да је овај свет пун опасности и негативних страна… што је ипак далеко од истине. Ко каже да ће се дете опећи, прехладити или пасти? Само родитељи. А када је овако нешто изговорено, далеко је већа вероватноћа да ће се и остварити. Ако се родитељи односе према детету као према нежној сламчици, нека буду уверени да ће оно тако и постати.

Малом детету треба времена да научи да само препознаје опасност и могућу невољу. У ризичној ситуацији оно не осећа инстинктиван страх те је на родитељима да га науче како да се исправно понаша у сличној ситуацији. Међутим, многи то чине невешто и на крају дете постаје осетљивије и почиње да губи самопоуздање. А све зато што су родитељи зацртали да га од свега заштите.

Родитељска брига би морала да се умањује како дете расте: наравно да ћемо и даље водити рачуна и спречавати невоље, али не би требало штитити дете од малих опасности. Реченица попут: „Мало је ризично тамо залазити, али ако сам и ја ту, можеш да пробаш!“ – пружиће детету могућност да освоји нешто ново. Уз то, има далеко већу улогу у васпитању од пуке забране.

Ове „чаробне“ речи ће осоколити дете:

  • „Ти си стварно отпоран/а да би се прехладио/ла, али ипак закопчај јакну, а? Онда ће ти бити још топлије и лепше.“
  • „Све ће бити у реду и ако не спаваш после ручка. Али признај да ћеш се боље осећати када мало дремнеш.“
  • „Баш је опасна ова стрмина, али сигуран/а сам да ћеш пазити и да ће све бити у реду. Чак и ако паднеш, није то ништа. Ти си тако храбар/а!“
  • „Прехладио/ла си се и сада се твој организам бори са микробима. Ти си снажан/а, а још када попијеш лимунаду и лепо издуваш нос, има да оздравиш до краја недеље.“
  • „Поносим се тобом јер си тако брзо оздравио/ла и ниси се жалио/ла. Желим да те похвалим и да ти честитам и зато имам један поклон за тебе.“

Постоје истраживања која говоре о томе да човек може да управља својим организмом и здрављем и да оно, ако се дубље сагледа, не зависи ни од воље случаја ни од наследних фактора, него од стања нашег ума.

Многи родитељи се не односе према детету као према човеку који је кадар што шта издржати, него као према некоме коме стално фали снаге и вештине. Забрањују детету да преузме и најмањи ризик или да макар мало одступи од правила или норми. Гарантују му низ страшних последица које ће се догодити ако ли само изађе напоље без капе, буде ли јело много чоколаде, остане ли мало дуже на сунцу или не изађе из базена „на време“.

Поред тога, болест за дете дође као неочекивани успех: сви га мазе, посвећују му  све своје време, воде га код лекара, седе поред њега у постељи, не терају га да једе оно што не воли, један од родитеља је увек ту…

Једном речју, милина! Јер иначе не бива да га сви тако мазе и пазе, па испада да је детету исплативије да буде осетљиво и нејако, него здраво и јако.

Јачајте здравље детета када је здраво, а када је болесно, радите само оно што је неопходно: брините о детету, али не претварајте ту ситуацију у бању за дете.

Исто важи и за огреботине, мање посекотине, опекотине, модрице и сличне повреде: понашајте се смирено и самоуверено, не паничите, не зовите хитну помоћ. Најчешће није потребна никаква накнадна помоћ да би рана зарасла.

Опходите се према сопственом здрављу онако како бисте волели да се дете опходи према свом здрављу – лични пример вреди више од хиљаду савета. То би значило да се не жалите сваки дан час на мигрену, час на умор, час вас жигнуло овде, час пробада онде, те не трчите стално у апотеку. Не би требало да узимате лекове пред децом…

Објасните детету да је за здравље важна правилна исхрана. Али, како да му бранимо слаткише када се сами неправилно хранимо или пушимо паклицу цигарета дневно? Можете,  помоћу сличица и простих асоцојација, објаснити детету шта се дешава у његовом организму за време болести, као и то да оно само може утицати на своје здравље.

Постоје књиге које објашњавају шта су микроби и зашто чело постаје вруће. Ако се дете посече, реците: „Мало си посекао једну малу вену, па из ње тече крв, је л видиш? Али не секирај се: у крви постоје мале плочице и оне, када се неко посече, реагују као ватрогасци кад их неко позове да угасе пожар – е те плочице запуше ту рупицу из које тече крв и онда се на рупици направи поклопац. Кад све прође, поклопац се скине и ране нема – као да ништа није било. Сада ћемо да ставимо завој, а ти упамти – ако не вучеш завој и не притискаш рану – брзо ће да прође.“ Свако вече, када превијате рану, можете показивати детету како тече процес зарастања ране.

Пружите му могућност да схавти да је јако и здраво дете, да његов организам уме да се бори са микробима и да је оно само кадро да утиче на своје здравље.

Ен Бакис, савремена француска дечја психологија