О емпатији и емоционалној интелигенцији

Двадесети век је био Доба интроспекције. Охрабрили су нас да верујемо да је најбољи пут да разумемо себе и свој живот поглед у нас саме. Али, тако не можемо да видимо даље од свог носа. Двадесет први век је Доба емпатије – доба у којем ћемо откривати и свет и себе само у интеракцији са другима препознавајући њихове доживљаје, емоције и искуства.

У савременом свету доминира комуникација и тимски рад. Скоро да не постоји област у којој човек може самостално да делује и постиже значајне резултате. За појединца је постало важније да има развијену емоционалну интелигенцију него да поседује обимна знања, добро памти, брзо и лако учи, решава проблем ситуације, разуме апстрактне појмове, сналази се у новим и другачијим ситуацијама.

Интелигенција која подразумева способност учења, памћења, решавања проблема… одређена је генима. Постоји урођена горња граница преко које се не може. Ретки су појединци који је досегну. Због неповољних услова средине, неприлагођеног васпитно образовног стила и других фактора појединци развију своје интелектуане способности до неке тачке на линији могућег развоја. Емоционална интелигенција може се вежбати и развијати читавог живота. Људи могу да: побољшавају свест о себи и другима, постају свесни својих могућности и ограничења, стварају боље односе и хармонију са другима, у свакој социјалној ситуацији изаберу најпримеренију реакцију. За успешну каријеру у двадесет првом веку то су веома важне способности.

Термин емоционалне интелигенције је новијег датума. Савремена истраживања говоре у прилог томе да је за успех у животу од коефицијента интелигенције важнија емоционална интелигенција која у ствари означава усмереност, како на наша сопствена, тако и на осећања других људи који нас окружују. Она заправо значи – моћи увек, у свакој ситуацији одговорити на туђа осећања, пажљиво и адекватно.

Емоционалну интелигенцију не може да развија усамљеник. Да би осетио и доживео друге он мора бити у контакту са њима. Отуда је у основи развоја емоционалне ителигенције процес социјализације. А социјализација не би била могућа да нема емпатије.

Социјализација почиње у доба раног детињства. То је процес у којем дете постаје члан заједнице. Оно успоставља везе и односе са другима, почиње да зависи од њих, они почињу да зависе од њега. Развој детета креће из егоцентричности. Дете мисли да је оно центар света, да ништа без њега или далеко од њега не постоји. Временом постаје друштвено биће повезано са другим људима. Веза између детета и других од оне почетне, једносмерне и егоцентричне, усмерене само ка дететовом Ја постаје двосмерна, вишеслојна, квалитетно другачија и подсећа на једначину Ја + Ти + Ти… = Ми . Без емпатије то није могуће.

Емпатија има емоционалну и рационалну компоненту. Дословно значи разумети друге и осећати друге. То практично значи да особа са развијеном способношћу емпатије лако може да препозна како се други осећа, који су његови мотиви, разлози, шта је њему важно, шта њега чини срећним или несрећним. Емпатија је урођена, али се на њен  развој може утицати. Може се вежбати као што се вежба читање, писање, трчање или било која друга способност. Емпатија или „у – осећавање“ је у ствари способност доживљавања осећања и доживљаја других особа „као да“ су наши сопствени. У основи емпатије стоји способност децентрације, односно спремности да „уђемо у свет друге особе“ и тако разумемо њене проблеме и поступке, њене мотиве и потребе. Емпатија није исто што и симпатија, разумевање, саосећање, сентименталност. Она је више од тога. Подразумева улажење у свет друге особе без губитка личног идентитета. Она није ни љубазност, није ни сажаљење. Не подразумева однос са неким ко је угрожен или слабији од нас. Разумети и осећати друге, значи баш то. Разумети и осећати све људе са којима се сусрећемо, са којима имамо чврсте односе или смо их само једном, случајно срели.

Одрасле особе које нису развиле способност емпатије не могу да граде квалитетне односе се другим људима. То их омета како на професионалном, тако и на личном плану. У сваком окружењу делују неприлагођено, тешко се адаптирају на нове људе и нове ситуације, не сналазе се најбоље у контакту са другима. Тешко успостављају чврсте везе. За њих кажемо да су „хладни“. Очекују од других да их разумеју и подрже без реципроцитета. Себе увек стављају на прво место. Добро се осећају само кад примају, себе не умеју да дају. Не дају адекватне одговоре на подстицаје других, повређени су јер мисле да не добијају оно што заслужују, да их други не разумеју. Боље се осећају сами него у друштву других. Уколико имају особину да су довољни сами себи, то није повређујуће. Али ако је немају, не осећају се добро у сопственој кожи.

Како развијати емпатију?

Емпатија почиње слушањем, значи успостављањем односа са другима. Људи који имају мањак емпатије су више усмерени на сопствене потребе и обраћају мало или нимало пажње на друге. Развој емпатије није могућ ако се заснива на вербалној комуникацији, на размени мисли и идеја уз помоћ речи. Вербална комуникација чини само 7% комуникације. Остатак чине невербални сигнали. Предуслов за развој емпатије је способност споразумевања и размене осећања, мисли и идеја без употребе речи.

Од треће године на даље, кроз читав живот, дете може да развија способност разумевања других.

Развој емпатије код детета предшколског узраста може да се подстакне на следеће начине:

  • Помозите детету да превазиђе своју почетну егоцентричност – развијајте самосталност у свим аспектима живота детета. Немојте уместо њега радити ствари. Подржите сваки покушај самосталног обављања задатка: свлачење, облачење, поспремање, храњење, лична хигијена… Што раније постане самостално, независно од присуства и акција одраслих то ће пре почети да се социјализује и остварује контакте са другима.
  • Немојте све време бити окренути само ка детету. Покажите му да га волите највише на свету, али и да имате и друга интересовања, да можете бити посвећени и нечем другом, не само његовим тренутним потребама. Активна пажња не подразумева искључиву посвећеност детету.
  • Немојте да презаштићујете своје дете. Пустите га да се понекад „само опече“, посебно кад је реч о односима са другима. Уколико му у сваком тренутку прискачете у помоћ, ви му у ствари одузимате прилику да научи како да изађе на крај са другима или са тешкоћама. Када остане само биће му изузетно тешко да одреагује, а да не буде повређено. Неће моћи да развије способност да препозна намере, осећања и мотиве других. Јеш теже ће моћи да предвиђа њихове поступке, а то је, за живот у савременом свету, веома важно.
  • Учите дете да своје потребе одложи за кратак временски интервал. Када га научите да, не увек, већ понекад потребе других стави испред својих личних, добили сте емпатично дете.
  • Подразумева се, немојте занемаривати потребе свог детета. Уколико је то случај, оне ће бити једини детерминатор његовог понашања.
  • Омогућите детету што више контакта са вршњацима. Дете које је окружено само одраслим особама, често не може да превазиђе своју егоцентричност. Вештачки се продужава фаза у којој је оно и само оно центар универзума.
  • Живот у групи вршањака је добар за развој емпатије. Али је живот у групи вршњака у којој има млађе деце, деце којој је потребна и помоћ и разумевање још боља средина за развој емпатије. Дружење са млађима и несамосталнијима од себе је у ствари прилика за препознавање туђих потреба и осећања.
  • Дозволите детету да ступа у интеракцију и са непознатим особама. Покажите му како се то ради. Будите љубазни при том. Заборавите на предрасуде. Научите га како да буде пажљиви слушалац, спреман на различитост.
  • Брига о животињама је такође начин да дете развија способност емпатије. Учење да нечији живот зависи од дететове пажње, неге и бриге подстиче не само саосећање, већ и зрелост и одговорност.
  • Дете највише учи у реалном животном окружењу. Велики део учења одвија се учењем по моделу. Вербално подучавање може да буде добро, али може и да даје знања која су само декларативно прихваћена. То су сазнања која нису постала део личности детета и не подразумевају да је његово понашање усклађено са њима. Учење по моделу углавном повезује и знање и понашање. Учење по моделу подразумева идентификацију са особом која је значајна у животу детета. Уколико је та важна особа емпатична, вероватно је да ће и дете развити исту способност. Покажите детету да препознајете туђа осећања, да вам је стало до њих. Користите сваку социјалну ситуацију за то. Уколико дете негује егоцентрична и емоционално хладна особа ни емпатија, ни друге особине важне за развој емоционалне интелигенције неће се развијати.
  • Разговарајте са дететом о његовим и осећањима других. То можете да урадите и са особама из реалног животног окружења детета, али можете и док читате бајке или гледате цртани филм. Успутни коментар одраслог који показује да он зна како се осећа или шта намерава главни јунак приче може да помогне детету да размишља о другима. Не заборавите емпатија има и рационалану компоненту.
  • Када научите дете да препознаје осећања других идите корак даље. Нека стекне навику да се пита зашто. Шта је изазвало такво осећање другог? Тужан је, али зашто? Шта може он сам да уради да туга прође? Шта би могло дете да уради да му помогне да његова туга прође? Помажући другима не губимо себе. Ми, напротив тако растемо, бивамо све чрвшћи и јачи.
  • Нипошто немојте да кријете своја осећања од детета. Ако вас је нешто растужило или наљутило, не покушавајте да ставите маску. Немогуће ја да се иза ње сакријете. Дете је са вама повезано невидљивим нитима. Ако то покушавате, дете може помислити да је оно само или неко трећи узрок таквог осећања што не одговара истини. Из најбоље намере можете нанети штету детету. Осим тога ускратили сте му прилику за саосећајност са вама.
  • Будите увек искрени према детету. Немојте мислити да је мало да разуме. Деци пријају аутентичне особе. Оне које покушавају да буду неко други, које се свесно или несвесно претварају „каобајаги“ за добробит детета отежавају развијање његове способности разумевања других.
  • Похвалите сваки пример емпатичности детета. Покажите му да сте приметили и разумели његово саосећање.
  • Деца данас проводе исувише много времена изолована испред монитора или ТВ екрана. Интернет омогућава да дете постане члан различитих друштвених мрежа и оствари бројне контакте са различитим особама. Ипак, за развој емоционалне ентелигенције важнији је контакт уживо. Дописивање на Фејсбуку је вербална комуникација. А емпатија почива на невербалној, која у виртуелном свету не постоји. Агресија на монитору или екрану такође не доприноси развоју саосећања. Деца данас имају искривљене погледе и када је у питању њихов сопствени живот или живот њима драгих особа. Може да се догоди… па шта… имам још два живота… каже један дечак гледајући у реалну опасност.
  • Уместо рачунара дете окружите играчкама које помажу развој емоционалне интелигенције. Све играчке које подразумевају узимање улоге другог су добре за то: лутке, шерпице, крпице, прибор за лекара, фризера, униформа саобраћајца, капа пекара… фигуре људи и животиња… костими и маске… кућа, намештај… конструктори од којих може да се направи замак, двориште… све што је имитација живота и живог света у којем се нешто догађа и где постоје актери приче. Ту су даље играчке које представљају познате ликове из бајки, сликовнице, друштвене игре које подразумевају игру са партнером или партнерима. Литература за децу је добар извор информација које су важне за упознавање других.

За фирму „Јамакс“ писала Весна Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *