Да ли да пустим дете да оно победи?

Дете које је у игри са одраслом особом увек победник, пре свега не може да развије отпорност на губитак. Сваки пораз ће доживети као лични, а не као сплет околности. Игра ће се временом претворити у беспоштедни рат.

Намештање да дете увек победи је један аспект презаштићивања, неосамостаљивања, подстицања егоцентричности детета. А то није добро. Дете не треба увек да побеђује, али не треба увек ни да губи. Ако је то случај урушиће му се поверење у сопствене снаге и самопоштовање. То такође није добро.

У игри где су партнери несразмерни по снази и способностима треба бити поштен, али и пронаћи границу која дете не повређује. У почетку је стимулативно допустити детету да некад победи. Када савлада правила игре и постане јачи играч, побеђиваће и кад не намештамо резултат. Тада одрасли, као у свему осталом треба да буде искрен и игра поштено.

Уколико дете примети да одрасли намерно губи, неће имати прилику да се радује победи, чак и када је заслужи. Важно је да игра није ратна зона. Дете треба да научи да ужива у игри, а не само у крајњем исходу.

За фирму „Јамакс“ писала Весна Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *