Зашто никад нећу рећи свом сину да је паметан?

Недавно сам почео да у пракси примењујем сазнања о којима сам читао последњих година. Одлучио сам да похваљујем сина не за оно у чему је већ добар, већ за покушај да савлада оно што му је још тешко.

Мој петогодишњи син је управо научио да чита. Сваке вечери лежимо на његовом кревету и он ми прочита неку књижицу. Неминовно наиђе и на речи које му задају муке. Синоћ је то била реч „захвално“. Након малог мучења успео је да са њом изађе на крај. Онда је рекао: „Тата, зар ниси срећан што сам успео да је изговорим. Мислим да сам осетио како ми мозак расте!“ Насмејао сам се. Мој син изражава јасне знаке свесног стремљења ка интелектуалном расту. То није случајност. Недавно сам почео да у пракси примењујем сазнања о којима сам читао последњих година. Одлучио сам да похваљујем сина не за оно у чему је већ добар, већ за покушај да савлада оно што му је још тешко.

Објаснио сам му да његов мозак расте онда када се напиње. Након проучавања бројних истраживања о утицају менталног става на учење и водећи се сопственим искуством са сином још више сам уверен да ментални став према учењу има више значаја него било шта друго што учимо децу. Већ дуже време научници нам показују да је мозак попут мишића. Што га више користите, више расте. Везе између неурона се стварају и јачају онда када правимо грешке покушавајући да постигнемо оно што нам је тешко, а не онда када понављамо оно што нам иде лако. То значи да наша интелигенција није фиксирана и да је најбољи начин да је развијамо да бирамо задатке који ће нас намучити и које можда нећемо успети да савладамо. Међутим, многи тога нису свесни. Др. Керол Векс са Стенфордског универзитета годинама се бавила проучавањем менталних ставова према учењу. Открила је да се људи углавном приклањају једном од два ментална става: непроменљивом или развојном.

Непроменљиви погрешно подразумева да су људи или паметни или нису, те да им је интелигенција одређена генима. Људи са развојним менталним ставом исправно сматрају да су способности и интелигенција нешто што се може развијати кроз труд, покушаје и погрешке. Век је открила да особе са непроменљивим менталним ставом бирају задатке које ће лакше обављати, избегавају оне који им могу задати муке и тиме ограничавају своје шансе за учење. С друге стране људи који имају развојни ментални став радо прихавтају изазове и свесни су тога да би труд могао да им побољша изгледе за успех. Као што можете и претпоставити, током истраживања, ова друга група је напорније радила и више је интелектуално напредовала. Добра вест је да је и ментални став нешто што се може научити и обликовати. Што је још боље Век и други су развили технике које воде развојном менталном ставу и које су показале да чак и мале промене у односима или наизглед безазлене опаске могу имати дугорочан утицај на нечији ментални став. На пример: похваљивање процеса: „Заиста ми се допало како си приступио решавању тог проблема“ насупрот хваљењу урођених особина и талената “Тако си бистар“ је добар начин да код некога јачате развојни ментални став. Хваљење процеса ставља нагласак на уложени труд. Величање талента само јача уверење да се нечији успех базира на урођеним и непроменљивим особинама. У ово смо се уверили у Кан академији након што су похваљивани због посвећености и истрајности и пошто су чули да је мозак попут мишића, ученици су проводили више времена учећи уз наше материјале.

Сал Кан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *