Тренутак велике истине

Управо тога се Пркос већ одавно прибојавао. Ноћима није спавао размишљајући о томе шта да каже краљици. Али никада није помислио да ће то морати рећи и свима осталима. На тренутак затвара очи и моли Бога да му помогне.

– Пркосе, слушамо те! – понавља Горда.

– Говори, дете моје! – мрмља његова мајка.

– Поштована моја краљице, вољени суграђани! Да бих исказао поштовање граду у којем сам одрастао, а онда и својој породици, морам вам испричати целу истину. Не знам у којим случајевима сила великог ЈА може помоћи, али знам да ако неко жели да пронађе Ти-град и уђе у њега, није довољно да своје ЈА смањи, већ га мора потпуно угушити.

Горда уплашена скаче на ноге.

– Какве то лудости говориш, Пркосе?

– Говорим само истину!

– Погазио си своје ЈА да би пронашао Ти-град?

– Јесам!

– Боље би било да си се вратио кући него што си издао највећу светињу своје домовине!

– Хтео сам да довршим своју мисију.

Народ се скаменио. Краљица се труди да обузда свој бес.

– Сам си то смислио, или те је неко саветовао?

Док год сам путовао истичући своје ЈА, пут је бивао непроходан. Узалуд сам се мучио и ништа нисам проналазио. Потом сам срео једног старца. Он ми је рекао да ако желим да уђем у Ти-град, морам стално да размишљам о добрим стварима и да се трудим да смањим своје ЈА.

– Значи, ти си прихватио савете тог подетињелог старца, а не моје?

– Хтео сам да видим да ли ће ми они бити од помоћи, пошто вашим саветима ништа нисам постигао.

Народ који му је нешто раније клицао, сад је почео да виче: „Срамота, срамота! Обрукао је Ја-град! Обрукао је нашу краљицу!“

Горда се, црвена од срџбе, устремила ка њему и отргла му златно одликовање са груди.

– Недостојан си да га носиш!

– Недостојан, недостојан! – узвикују сви заједно.

Његова мајка се онесвестила. Браћа и сестре са муком задржавају оца да се не обруши на њега. Тако велика узрујаност није запамћена у Ја-граду! Без обзира на све то, чини се да је Пркос смирен. Оног часа кад му је краљица одузела одликовање, осетио је олакшање. Решио се великог терета.

Два дворјанина му журно прилазе и, по краљичиној заповести, везују му руке на леђима. Двапут су га снажно гурнули и он је пао пред њене ноге. Окренуо је главу ка њој и погледао је. Колико је злобе у њеним очима! Са уздахом се сећа миле учитељице Смирене.

– Уздисаћеш ти још више! Видећеш шта значи страх!

– Видео сам га у вашим очима.

– Горда се не боји ничега!

– Бојите се истине. Зато ми нисте допустили да наставим са причом.

– Губи ми се са очију, љигавче!

Снажно га шутнувши, покушава да стиша бес.

– Брзо ми га склањајте испред очију и баците га у затвор!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *