Повратак у Ја-град

Уз речи охрабрења доброг старца и Божју помоћ, Пркос је стигао у Ја-град, а да тога није ни био свестан. Како је прошао кроз мала врата, његово срце поче снажније да куца. Био је одсутан скоро годину дана. Са првим човеком са којим се сусрео, није успео ни да се поздрави.  Видевши Пркоса, запањио се као да види привиђење. Потрчао је вичући:

– Људи, изиђите да видите! Пркос је жив!  Вратио се у Ја-град!

– Пркос је жив? Пркос се вратио? – запиткивали су редом.

Вест се пронела муњевито. Жене су отвориле прозор да би чуле новости. Мушкарци су изашли на врата да виде. Деца су се растрчала по улици да га дочекају. Док је стигао до куће, цео Ја-град је био на ногама. Његова браћа и сестре трчали су пола пута. Заједно са пријатељима подигли су га на руке. Пркос је једва успео да их се ослободе како би загрлио своје родитеље.  Они су га дочекали са сузама раодсницама, пољупцима и добродошлицом. Врата њихове куће била су отворена све до увече. Народ је улазио и излазио. Сви су хтели да га виде и сазнају новости.

– Пустите га да се прво одмори! – молила је његова мајка.

Господин Охоли је већ донео одлуку.

– Прво ће све новости испричати краљици, па тек онда народу.

Сунце још није било зашло кад, на изненађење свих, у њихову кућу стиже краљичин дворјанин. Поносно се испрсивши, стао је на мало узвишење у дворишту и почео да чита проглас који је држао:

„Чујте и почујте! По заповести наше мудре краљице, од сутра почиње тродневно славље и постављање застава Ја-града. Свемоћна богиња Горда ће нас почаствовати изласком из палате како бисмо је сви видели. Сутра после подне, на великом тргу, јавно ће дочекати Пркоса. После доделе одликовања, уследиће послужење. Присуство обавезно.“

– Ох, каква част за Пркоса! – шапућу присутни.

Његови родитељи ће полудети од среће! Госпођа Сујета захтева да се сви полако разиђу кућама. Морају почети да се припремају за сутрашњи скуп. Његова сестра жури да изабере хаљину коју ће сутра обући.

– Пркосе мој, како год било, успео си да постанеш херој! – обраћа му се његов брат Понос. – Сад, кад боље размислим, требало је да и ја пођем са тобом у Ти-град. Нисам могао ни замислити да ће ти Горда указати такву част! Али, чини ми се као да ниси баш пресрећан.

– Мислим да није била потребна толика гужва: Отишао бих сутра у палату и саопштио јој новости.

– Шта то говориш? Сва деца ти завиде. Шта бих дао да сам данас и ја на твом месту!

– И ја такође!

– Да се ниси мало променио? Некада си лудовао за таквим почастима. Да можда ниси болестан?

– Никада ми није било боље.

– Помисли само да ћеш сутра бити проглашен за првог истраживача Ја-града. Одликоваће те сама краљица. Замисли колико ћеш радовати и њу и нас док нам будеш причао о твојим достигнућима!

Пркос замишљено клима главом, јер управо тог тренутка се и плаши – тренутка велике истине.

– Прво саслушајте шта имам да вам кажем, па ћете онда видети шта ће се догодити!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *