Његов нови дом

И тако се Пркос поново припрема за одлазак, а једва да је и стигао. Његова прва мисо беше да се врати у Ти-град. Са друге стране, жао му је породице, којој је нанео толико брига. Мајка и браћа непрестано плачу, а отац је веома љут на њега, чиме му показује оно што стварно осећа.

– Мајко, не плачи више! Видећеш да ме Бог неће напустити. нешто ће већ учинити.

– Ако је твој Бог свеприсутан како кажеш, надам се да ме чује. Волела бих да могу да те посећујем куд год да одеш. Није те било годину дана. Гајила сам наду да ћеш се вратити као победник. Сада више не желим ништа. Ни славу, ни награде. Једино што иштем од Бога хе да те могу виђати.

– Молим те, престани да плачеш и пођи на спавање!

– Да ли је чуо то што сам Му рекла?

– Чуо те је мајко, чуо те је! Али буди стрпљива, јер Он не одговара одмах. Верујем да ће до јутра за нас наћи неко решење.

– Ми такође желимо да те виђамо, хоће ли и нас послушати? – пита његова сестра.

– Он нас све чује и види. Верујем Му безгранично и зато идем први на спавање.

Свиће. Наслоњен на зид, Пркос погледом грли цео град који убрзо треба да напусти. Откако је упознао Ти-град, више га ништа не држи овде. Скреће поглед ка суседној планини како би уживао у свитању. Управо у том тренутку сунце промаља свој први зрак и сва творевина сија. Присећа се са колико је радости пре неколико дана силазио са те планине на путу у Ја-град. Одавде покушава погледом да нађе то удаљено место. Одједном се сетио! Да, да! Сетио се да је застао у подножју планине како би пио воде. Потом је наставио да тражи извор, а у његовој близини је угледао велику пећину. У часу кад је завирио у њену унутрашњост, из ње су излетеле две велике птице од којих се он уплашио и пао.

Посматрана одозго, пећина се не  види. Пркос претпоставља где се она приближно налази. Весео трчи према кући. Задихан улази унутра. Сви укућани су узнемирени.

– Шта вам се догодило?

– Мислили смо да си отишао без поздрава.

– Таман посла! Прошетао сам се до градских зидина, а Бог ми је показао решење за којим смо трагали.

– Какво решење?

– Тамо, у подножју планине, постоји једна пећина. Открио сам је пре неколико дана кад сам долазио овамо. За почетак ћу тамо живети. Није превише далеко. Моћи ћете да ме посећујете кад год будете желели. Уосталом, краљица је мене казнила, а не вас.

– Мислим да је то за почетак врло добро решење – сложи се његов отац. – Касније ћемо видети шта ћемо. Надам се да ћеш се добро понашати и да ће краљица брзо променити мишљење.

Понос се плаши да ће се Горда наљутити што ће Пркос бити тако близу.

– Она је нагласила да он буде ван градских зидина, али није одредила место – рече Амбиција.

– Онда можемо поћи сви заједно да помогнемо Пркосу да се смести – радосно одговара мајка.

Господин Охоли се не слаже. Он сматра да Пркосова казна мора да служи као пример. Довољно понижења су доживели због њега! Пркос га је замолио за опроштај због свих мука које им је изазвао, али се оца то не дотиче.

– Ако желите, ви можете поћи. Мене не очекујте!

Тако је Пркос заједно са мајком и браћом кренуо ка свом новом дому.

До вечери, пећина је постала непрепознатљива. Жене су очистиле унутрашњост, а момци су посекли сав коров и жбуње око пећине. Чак су направили и привремена врата, која су са горње стране имала велики отвор да би оне две вране могле улазити и излазити из пећине. Свиле су своје гнездо на стропу пећине, а Пркос нипошто није желео да га уништи. мајка је у почетку мало гунђала, али је убрзо попустила пред његовом упорношћу.

– Ја сам ушао у њихов простор. Нису оне дошле код мене – објашњава Пркос. – Јесмо ли их питали да ли ме желе? Зар није довољно што губе свој мир? Уосталом, имаће добро друштво.

– А о чему ћеш разговарати са њима? – упита га сестра.

– О свему! Повераваћу им све тајне и спаваћу мирно, знајући да их нико неће сазнати.

– Чудим се одакле црпиш вољу за шалом! Чини ми се да још увек ниси свестан да ћеш ускоро остати потпуно сам.

– Хвала ти што си ми то напоменула! Време је да кренете. Треба да стигнете кући пре мрака.

– Журиш се да нас отераш? – пита га Понос. – Размишљам да останем са тобом неколико дана док се не навикнеш.

– Није потребно! Најбоље ће бити да отпратиш мајку и Амбицију кући. уосталом, нисмо удаљени. Долазићеш ми у посету кад год пожелиш.

– Дете моје, нећу моћи да се смирим док будем мислила на тебе самог овде у пустоши!

– Чујте ме! Не будимо незахвални! Јуче смо од Бога тражили само начин да се можемо виђати. Зар сте очекивали боље решење од овога?

– Охо! Дете моје,  управо у овом тренутку сам спознала колико брзо нам је Бог подарио решење. А ми, уместо да Му се захвалимо, гунђамо.  Хоће ли ме поново чути ако Га замолим да пази на тебе?

– Бог нас увек чује. Довољно је да га се ми сетимо и да разговарамо са Њим. Онда ћемо видети како се дешавају ствари и нећемо веровати својим очима.

– Хајде да останемо овде ноћас заједно, а ти ћеш нам још причати о Богу! – предложи Амбиција. Све се одиграло тако брзо да ниси успео ништа да нам испричаш о Ти-граду.

– Ако се вечерас не вратимо, отац ће се забринути – рече Понос. – Кренимо сада, а од сутра ћемо у шетњу.

– Понос је у праву! – одговара Пркос. – Захвалимо се сви Богу што смо тако близу, а онда се растанимо за вечерас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *