Није довољно да само Бог жели – и човек мора желети

Време је пролазило. Многи људи су молили Пркоса да напусти пећину и да се онда сви заједно преселе у Ти-град. Али њему се није журило. Као да је нешто чекао. Његова мајка и браћа су били међу првима који су желели да се преселе. Али они га нису пожуривали јер су знали његову тајну. Желео је да бар једном види свог оца и поразговара са њим. Он није могао ићи у Ја-град. Откад је његов син отишао, господин Охоли га ниједном није посетио. Пркос је молио Бога да му покаже шта да чини и чекао је.

Данас је устао веома рано, у освит зоре, као што је, између осталог, навикао у Ти-граду. Попео се на једно узвишење, сео и чекао да сунце изађе. Самоћа му је често била најбољи пријатељ.

Нешто даље, у једном малом удубљењу у стени, његова два перната пријатеља саградила су ново гнездо. Откад се у пећини почео скупљати народ, напустили су је и потражили друго скровиште. Са овог места Пркос је често посматрао Ја-град са његовим зидинама и Гордином палатом од леденог кристала. Само Божја топлина може отопити тај лед.

Пркос тугује због становника Ја-града. Жао му је и оних људи који су отишли пошто више нису могли да издрже мучење краљице Горде и њених слугу. Посматрао их је док су спавали: поједини испод крошњи дрвећа, понеки у удубљењима стена. Они који имају децу, направили су привремена склоништа. Не може више да мучи толики народ чекајући! Нешто му говори да треба да оду. Дошао је час.

Вест о томе да одлазе кроз три дана, пронела се брзином муње. Сви који ће отићи, почели су са припремама пуни радости. Горда је још веселија, припрема велико славље, пошто ће се коначно решити Пркоса и његовог друштва. Последње ноћи почели су пристизати многи становници Ја-града, сваки носећи само мали завежљај. Били су то они који су у последњем тренутку донели одлуку да пођу за осталима.

Час поласка је дошао. Пркос и његова браћа одуговлаче. Примећују, да и мајка, пуна неизвесности, погледава ка стази, ка последњима који пристижу.

– Шта мислиш, хоће ли доћи? – питају је.

– Не верујем! Он је велики инаџија. Толико пута сам покушавала да га уверим! Он не одустаје. Мислим да више не треба да се задржавамо. кренимо!

– Најстарији међу присутнима даје знак да крену – напред и назад мушкарци, а у средини су жене и деца.

Госпођа Сујета баца последњи поглед ка стази.

– Станите! Станите, долази! – узвикује задихана.

– Двоје их је! – довикује неко.

Деца не верују својим очима.

– Тата и деда Пркос! Да ли је могуће?

Деда је подигао штап и поздрављао их издалека. Пресрећни трче ка њему и падају му у загрљај.

Пркос дуго остаје у очевом загрљају.

– Чекали смо те – обраћа му се мајка – чекали смо те све до последњег тренутка!

– Деда је хтео да пође са вама, па сам га довео овамо.

– Значи, ти нећеш доћи?

Сви ишчекују његов  одговор.

– Ја сам прави грађанин Ја-града. Не приличи ми да побегнем главом без обзира. Нешто ме држи овде.

– Само те твоје велико ЈА задржава овде, Охоли! Постављаш своје ЈА изнад породице. – одговара му огорчена Сујета.

– Боље ће бити да кренете!

– Пркосе мој, ваљда твој Бог не жели да будем уз вас.

– Оче мој, није довољно да само Бог жели. И човек то мора желети.

Отац их грли и поздравља се са сваким понаособ.

– Ја сам крив што те после свега нисам истукао овим штапом! – виче деда.

Деца, не изговоривши више ниједну реч, хватају деду за руку и полазе. Госпођа Сујета, уплакана, посматра свог супруга.

– Увек ћемо те чекати! – говори му.

– Не знам. Можда једног дана одлучим да дођем.

– Живећемо са том надом!

Није прошло много времена, а за свемоћну Горду је невидљиви Бог постао ноћна мора. Почела је да виче и разговара сама са собом. Удара песницама и шамара ваздух. Временом је постала полулуда и још увек покушава да Га победи.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *