„Изгнанство“ – једино решење

Тако се завршило славље у част Пркоса, који се већ три дана налази у затвору. Никога не види, ни са ким не прича. Код врата му остављају мало воде и хлеба. Некада је стрепео и при самој помисли на овакву ситуацију. „Ипак, на крају, човек се на све навикне“ – размишљао је он. „Чак ни у несрећи и трпљењу, Бог нас не напушта. Даје снагу. Ако причаш са Њим, туга се повлачи. Плачеш пред Њим, и бол нестаје.“

Пркос чује како се врата отварају. Срце почиње снажније да му куца. То су два краљичина стражара, који му дају знак да их прати. Пролазе кроз дуг и мрачан ходник, а после се пењу уз много степеника, јер се затвор налази у подруму палате. Стижу горе и воде га код краљице. Крај ње су његови родитељи. Мајка се потпуно бледа. Изгледа као да се са муком држи на ногама. Госпођа Сујета више није оно што је била. Бол због детета покосио је чак и њен поносни глас.

– Дете моје – обраћа му се – наша богиња Горда показала је своје милосрђе. Извини јој се и пореци све што си рекао, па ће те одмах пустити да се вратиш нашој кући.

– Поштована краљице, тражим од тебе опроштај због немира који сам изазвао. Али, не могу порећи истину. Да сам вам од почетка говорио лажи, сад бих био јунак Ја-града. Ипак, одлучио сам се за истину, како бих одао част прво вама, а после и породици која ме је одгојила. Нека см бар искрен пред Богом. Он познаје срца свих нас.

Краљица, која је до малопре била спремна да покаже своју благост, сада устаје пуна срџбе.

– О ком Богу говориш, Пркосе?

– О једином и истинитом Богу, створитељу живота.

– Где живи тај Бог? Да није у Ти-граду?

– Он је свугде присутан. Чак и овде, овог тренутка је са нама и слуша.

Пуна љутње, Горда се окреће ка Пркосовим родитељима.

– Видите ли ви овде неког Бога ког ја, слепа, не видим?

– Не! – шапућу  преплашени.

– Истинити Бог је невидљив – говори Пркос. – Не можемо га видети. Али можемо да МУ се обратимо. Чује нас.

. А шта сам ја овде? Могу ли да знам?

– И ви сте, краљице моја, једно од Његових створења. Бог вас је изабрао да владате овим градом.

– Ти, дете моје, ниси само луд, него и опасан! Чујете ли шта говори? Дошли сте овамо да ме молите да га ослободим. Рекли сте да је све то урадио због младалачке незрелости. Али он не само да се не каје него и хули!  Ако га ослободим, у стању је да узнемири цео Ја-град. Сви ће тражити Бога – привиђење!

Узнемирено почиње да шета горе-доле. Можда први пут у животу не може да донесе одлуку. Да га ослободи – немогуће! Већ сад осећа да се њен престо клима, а њена свемоћ слаби. Да му некако одузме живот – за пример другима? Да је одрастао, учинила би то. Али он је још дете. Не зна како би реаговали њени поданици. Црвена од срџбе, корача и удара песницама.

– Мислим да постоји само једно решење: изгнанство!

Пркос слуша њену одлуку потпуно миран.

– Шта желите да кажете, величанство? – пита његова мајка дрхтећи.

– То што сте чули! ваш син мора отићи из Ја-града до сутра у подне.

– Биће како сте одлучили – одговара господин Охоли – Будите мирни!

– Бићу мирна од тренутка када Пркос буде изван зидина Ја-града. Ако се икада буде опаметио и схватио своју грешку, тада ћемо видети шта ћемо.

Њене последње речи улиле су родитељима наду. Уз много наклона и захваљивања, повлаче се, вукући Пркоса за руку.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *