Дневне архиве: 2. новембра 2014.

Бесконачна путовања

Време је протицало. Људи су се душевно опоравили и брзо прилагодили животу у новој домовини. Неки од њих су бринули само о себи, а о другима нису ни размишљали. То су били они који из дубине срца нису могли отерати своје ЈА, како би на то место поставили ТИ. Зато су им мир и доброта временом постали досадни и једнолични. Луде забаве и свакодневне свађе у њиховој земљи поседовале су живост, говорили су. Стога су одлучили да се врате. Али, за оне који су бар накратко окусили живот у Ти-граду, трајан боравак у Ја-граду више није био могућ. Тако су почела путовања између Ја-града и Ти-града, која трају до данашњег дана.

Такви људи су највећи патници на свету. Нигде се не опуштају. кад су у једном граду, прижељкују онај други. Исто се дешава и господину Охолом. једног дана одлучио је да отпутује у Ти-град, али није успео да се прилагоди. Тако је и он постао један од оних многих напаћених путника.

Наравно, док је неко млад, лакше подноси путовање. Ипак, како године протичу, боље је да се човек одлучи за трајан боравак у Ти-граду. У старости су путовања напорна, и авај ономе ко заувек буде остао у Ја-граду!

Најпаметнија су деца која одмалена открију Ти-град. Друже се са Ведраном и њеним пријатељима и, поседујући упорност Пркоса, не желе никада да напусте Ти-град. НИКАДА И НИЗАШТА на свету!

Становници Ја-града у Ти-граду

Бог те понизне људе није пустио да се д уго муче. Брзо су стигли у Ти-град. Тамо, на улазу у мали тунел, чекала их је Смирена. Својим слатким осмехом и добрим речима свима је помогла да уђу у Ти-град. Пркос је остао последњи.

– Нисам очекивао да те нађем овде! – обраћа јој се.

– Зар си заборавио да сам ти то обећала? Кад си одлазио рекла сам ти да ћу те овде чекати.

– Знала си и дан кад ћу доћи?

– За мене је сваки дан био могући дан твог доласка.

Становници Ја-града који су први пут дошли у Ти-град, никада неће заборавити тај дан.

Ведрана, Племенити и остала деца дочекали су их са песмом на улазу у град. Њихови родитељи и сви становници Ти-града трудили су се да их на сваки начин угосте и окрепе. Помогли су им да се оперу и спремили им да једу и да се одморе. Становници Ја-града нису веровали својим очима! Толико љубави и топлине нису видели у животу. Изненађења су следила једно за другим. Становници Ти-града су саградили и нове кућице, тако да су пре мрака сместили све људе. Како су дани пролазили, становници Ја-града су све више осећали топлину љубави. То им је помогло да им и копрена падне са очију. Живот им се испунио светлошћу.  Они који су успели да се ослободе свог великог ЈА, осетили су и радост живота у којем царује ТИ.

Није довољно да само Бог жели – и човек мора желети

Време је пролазило. Многи људи су молили Пркоса да напусти пећину и да се онда сви заједно преселе у Ти-град. Али њему се није журило. Као да је нешто чекао. Његова мајка и браћа су били међу првима који су желели да се преселе. Али они га нису пожуривали јер су знали његову тајну. Желео је да бар једном види свог оца и поразговара са њим. Он није могао ићи у Ја-град. Откад је његов син отишао, господин Охоли га ниједном није посетио. Пркос је молио Бога да му покаже шта да чини и чекао је.

Данас је устао веома рано, у освит зоре, као што је, између осталог, навикао у Ти-граду. Попео се на једно узвишење, сео и чекао да сунце изађе. Самоћа му је често била најбољи пријатељ.

Нешто даље, у једном малом удубљењу у стени, његова два перната пријатеља саградила су ново гнездо. Откад се у пећини почео скупљати народ, напустили су је и потражили друго скровиште. Са овог места Пркос је често посматрао Ја-град са његовим зидинама и Гордином палатом од леденог кристала. Само Божја топлина може отопити тај лед.

Пркос тугује због становника Ја-града. Жао му је и оних људи који су отишли пошто више нису могли да издрже мучење краљице Горде и њених слугу. Посматрао их је док су спавали: поједини испод крошњи дрвећа, понеки у удубљењима стена. Они који имају децу, направили су привремена склоништа. Не може више да мучи толики народ чекајући! Нешто му говори да треба да оду. Дошао је час.

Вест о томе да одлазе кроз три дана, пронела се брзином муње. Сви који ће отићи, почели су са припремама пуни радости. Горда је још веселија, припрема велико славље, пошто ће се коначно решити Пркоса и његовог друштва. Последње ноћи почели су пристизати многи становници Ја-града, сваки носећи само мали завежљај. Били су то они који су у последњем тренутку донели одлуку да пођу за осталима.

Час поласка је дошао. Пркос и његова браћа одуговлаче. Примећују, да и мајка, пуна неизвесности, погледава ка стази, ка последњима који пристижу.

– Шта мислиш, хоће ли доћи? – питају је.

– Не верујем! Он је велики инаџија. Толико пута сам покушавала да га уверим! Он не одустаје. Мислим да више не треба да се задржавамо. кренимо!

– Најстарији међу присутнима даје знак да крену – напред и назад мушкарци, а у средини су жене и деца.

Госпођа Сујета баца последњи поглед ка стази.

– Станите! Станите, долази! – узвикује задихана.

– Двоје их је! – довикује неко.

Деца не верују својим очима.

– Тата и деда Пркос! Да ли је могуће?

Деда је подигао штап и поздрављао их издалека. Пресрећни трче ка њему и падају му у загрљај.

Пркос дуго остаје у очевом загрљају.

– Чекали смо те – обраћа му се мајка – чекали смо те све до последњег тренутка!

– Деда је хтео да пође са вама, па сам га довео овамо.

– Значи, ти нећеш доћи?

Сви ишчекују његов  одговор.

– Ја сам прави грађанин Ја-града. Не приличи ми да побегнем главом без обзира. Нешто ме држи овде.

– Само те твоје велико ЈА задржава овде, Охоли! Постављаш своје ЈА изнад породице. – одговара му огорчена Сујета.

– Боље ће бити да кренете!

– Пркосе мој, ваљда твој Бог не жели да будем уз вас.

– Оче мој, није довољно да само Бог жели. И човек то мора желети.

Отац их грли и поздравља се са сваким понаособ.

– Ја сам крив што те после свега нисам истукао овим штапом! – виче деда.

Деца, не изговоривши више ниједну реч, хватају деду за руку и полазе. Госпођа Сујета, уплакана, посматра свог супруга.

– Увек ћемо те чекати! – говори му.

– Не знам. Можда једног дана одлучим да дођем.

– Живећемо са том надом!

Није прошло много времена, а за свемоћну Горду је невидљиви Бог постао ноћна мора. Почела је да виче и разговара сама са собом. Удара песницама и шамара ваздух. Временом је постала полулуда и још увек покушава да Га победи.

 

Верују сви који имају добру вољу

Тако је почело „однеси-донеси“ из Ја-града у Пркосову пећину. У почетку су долазили само његова мајка, браћа и сестре. А онда су полако почели да долазе и понеки рођаци. Вести о Ти-граду су путовале кришом, од уста до уста. Неки пријатељи Пркосове браће долазили су да их обиђу. Сујета и Понос су скоро све време били у пећини. Пошто је воде било у обиљу, уз мајчину помоћ засадили су цвеће и поврће. Дечаци су исекли много великих пањева, па је двориште било пуно столица. Ко год би долазио да их посети, више није желео да оде.

Пркосу се понекад чинило да откад је отишао из Ја-града, виђа више пријатеља него док је тамо живео. Многи становници Ја-града који су радили на оближњим њивама, свраћали су код њега да се мало одморе. Деца су их срдачно примала, делећи са њима све што су имала.

Убрзо су вести стигле и до краљичине палате. Као одговор на њих, наредила је да се закључају једина врата на градским зидинама. Поставила је вратара да чува кључ и откључава само онима који раде на оближњим њивама. Вратар се пак лако упуштао у разговор – да ли зато што је био причљив, или што му је било досадно … Желео је да зна ко и зашто иде у ону пећину. Пошто је био веома радознао, одлучио је да и он једног дана пође тамо. Мислио је да ће задобити краљичину наклоност ако буде грдио децу која одлазе код Пркоса, али ускоро је и он постао један од посетилаца.

Чим је сазнала за то, Горда га је отерала из службе. Он је од радости бацио кључ у реку. Кључ је био врло велик и тежак, те се он тако решио мука, а врат су заувек остала отворена.

Краљица се много пута покајала што није уништила Пркоса. Сада би живела потпуно мирна. како је време пролазило њен немир је растао. Број оних који су из Ја-града одлазили код Пркоса и веровали његовим речима, непрестано је растао. По њеном мишљењу, ниједан озбиљан грађанин Ја-града не би могао да поверује у постојање једног невидљивог и свеприсутног Бога. То су биле приче за наивне и детињасте.

Са друге стране, Пркос је, уз Божју помоћ, многе суграђане уверио у Његово постојање. Говорио им је да сви који поседују једноставност и добру вољу, могу да смање своје ЈА како би ушли у Ти-град и уверили се.

Његов нови дом

И тако се Пркос поново припрема за одлазак, а једва да је и стигао. Његова прва мисо беше да се врати у Ти-град. Са друге стране, жао му је породице, којој је нанео толико брига. Мајка и браћа непрестано плачу, а отац је веома љут на њега, чиме му показује оно што стварно осећа.

– Мајко, не плачи више! Видећеш да ме Бог неће напустити. нешто ће већ учинити.

– Ако је твој Бог свеприсутан како кажеш, надам се да ме чује. Волела бих да могу да те посећујем куд год да одеш. Није те било годину дана. Гајила сам наду да ћеш се вратити као победник. Сада више не желим ништа. Ни славу, ни награде. Једино што иштем од Бога хе да те могу виђати.

– Молим те, престани да плачеш и пођи на спавање!

– Да ли је чуо то што сам Му рекла?

– Чуо те је мајко, чуо те је! Али буди стрпљива, јер Он не одговара одмах. Верујем да ће до јутра за нас наћи неко решење.

– Ми такође желимо да те виђамо, хоће ли и нас послушати? – пита његова сестра.

– Он нас све чује и види. Верујем Му безгранично и зато идем први на спавање.

Свиће. Наслоњен на зид, Пркос погледом грли цео град који убрзо треба да напусти. Откако је упознао Ти-град, више га ништа не држи овде. Скреће поглед ка суседној планини како би уживао у свитању. Управо у том тренутку сунце промаља свој први зрак и сва творевина сија. Присећа се са колико је радости пре неколико дана силазио са те планине на путу у Ја-град. Одавде покушава погледом да нађе то удаљено место. Одједном се сетио! Да, да! Сетио се да је застао у подножју планине како би пио воде. Потом је наставио да тражи извор, а у његовој близини је угледао велику пећину. У часу кад је завирио у њену унутрашњост, из ње су излетеле две велике птице од којих се он уплашио и пао.

Посматрана одозго, пећина се не  види. Пркос претпоставља где се она приближно налази. Весео трчи према кући. Задихан улази унутра. Сви укућани су узнемирени.

– Шта вам се догодило?

– Мислили смо да си отишао без поздрава.

– Таман посла! Прошетао сам се до градских зидина, а Бог ми је показао решење за којим смо трагали.

– Какво решење?

– Тамо, у подножју планине, постоји једна пећина. Открио сам је пре неколико дана кад сам долазио овамо. За почетак ћу тамо живети. Није превише далеко. Моћи ћете да ме посећујете кад год будете желели. Уосталом, краљица је мене казнила, а не вас.

– Мислим да је то за почетак врло добро решење – сложи се његов отац. – Касније ћемо видети шта ћемо. Надам се да ћеш се добро понашати и да ће краљица брзо променити мишљење.

Понос се плаши да ће се Горда наљутити што ће Пркос бити тако близу.

– Она је нагласила да он буде ван градских зидина, али није одредила место – рече Амбиција.

– Онда можемо поћи сви заједно да помогнемо Пркосу да се смести – радосно одговара мајка.

Господин Охоли се не слаже. Он сматра да Пркосова казна мора да служи као пример. Довољно понижења су доживели због њега! Пркос га је замолио за опроштај због свих мука које им је изазвао, али се оца то не дотиче.

– Ако желите, ви можете поћи. Мене не очекујте!

Тако је Пркос заједно са мајком и браћом кренуо ка свом новом дому.

До вечери, пећина је постала непрепознатљива. Жене су очистиле унутрашњост, а момци су посекли сав коров и жбуње око пећине. Чак су направили и привремена врата, која су са горње стране имала велики отвор да би оне две вране могле улазити и излазити из пећине. Свиле су своје гнездо на стропу пећине, а Пркос нипошто није желео да га уништи. мајка је у почетку мало гунђала, али је убрзо попустила пред његовом упорношћу.

– Ја сам ушао у њихов простор. Нису оне дошле код мене – објашњава Пркос. – Јесмо ли их питали да ли ме желе? Зар није довољно што губе свој мир? Уосталом, имаће добро друштво.

– А о чему ћеш разговарати са њима? – упита га сестра.

– О свему! Повераваћу им све тајне и спаваћу мирно, знајући да их нико неће сазнати.

– Чудим се одакле црпиш вољу за шалом! Чини ми се да још увек ниси свестан да ћеш ускоро остати потпуно сам.

– Хвала ти што си ми то напоменула! Време је да кренете. Треба да стигнете кући пре мрака.

– Журиш се да нас отераш? – пита га Понос. – Размишљам да останем са тобом неколико дана док се не навикнеш.

– Није потребно! Најбоље ће бити да отпратиш мајку и Амбицију кући. уосталом, нисмо удаљени. Долазићеш ми у посету кад год пожелиш.

– Дете моје, нећу моћи да се смирим док будем мислила на тебе самог овде у пустоши!

– Чујте ме! Не будимо незахвални! Јуче смо од Бога тражили само начин да се можемо виђати. Зар сте очекивали боље решење од овога?

– Охо! Дете моје,  управо у овом тренутку сам спознала колико брзо нам је Бог подарио решење. А ми, уместо да Му се захвалимо, гунђамо.  Хоће ли ме поново чути ако Га замолим да пази на тебе?

– Бог нас увек чује. Довољно је да га се ми сетимо и да разговарамо са Њим. Онда ћемо видети како се дешавају ствари и нећемо веровати својим очима.

– Хајде да останемо овде ноћас заједно, а ти ћеш нам још причати о Богу! – предложи Амбиција. Све се одиграло тако брзо да ниси успео ништа да нам испричаш о Ти-граду.

– Ако се вечерас не вратимо, отац ће се забринути – рече Понос. – Кренимо сада, а од сутра ћемо у шетњу.

– Понос је у праву! – одговара Пркос. – Захвалимо се сви Богу што смо тако близу, а онда се растанимо за вечерас.

„Изгнанство“ – једино решење

Тако се завршило славље у част Пркоса, који се већ три дана налази у затвору. Никога не види, ни са ким не прича. Код врата му остављају мало воде и хлеба. Некада је стрепео и при самој помисли на овакву ситуацију. „Ипак, на крају, човек се на све навикне“ – размишљао је он. „Чак ни у несрећи и трпљењу, Бог нас не напушта. Даје снагу. Ако причаш са Њим, туга се повлачи. Плачеш пред Њим, и бол нестаје.“

Пркос чује како се врата отварају. Срце почиње снажније да му куца. То су два краљичина стражара, који му дају знак да их прати. Пролазе кроз дуг и мрачан ходник, а после се пењу уз много степеника, јер се затвор налази у подруму палате. Стижу горе и воде га код краљице. Крај ње су његови родитељи. Мајка се потпуно бледа. Изгледа као да се са муком држи на ногама. Госпођа Сујета више није оно што је била. Бол због детета покосио је чак и њен поносни глас.

– Дете моје – обраћа му се – наша богиња Горда показала је своје милосрђе. Извини јој се и пореци све што си рекао, па ће те одмах пустити да се вратиш нашој кући.

– Поштована краљице, тражим од тебе опроштај због немира који сам изазвао. Али, не могу порећи истину. Да сам вам од почетка говорио лажи, сад бих био јунак Ја-града. Ипак, одлучио сам се за истину, како бих одао част прво вама, а после и породици која ме је одгојила. Нека см бар искрен пред Богом. Он познаје срца свих нас.

Краљица, која је до малопре била спремна да покаже своју благост, сада устаје пуна срџбе.

– О ком Богу говориш, Пркосе?

– О једином и истинитом Богу, створитељу живота.

– Где живи тај Бог? Да није у Ти-граду?

– Он је свугде присутан. Чак и овде, овог тренутка је са нама и слуша.

Пуна љутње, Горда се окреће ка Пркосовим родитељима.

– Видите ли ви овде неког Бога ког ја, слепа, не видим?

– Не! – шапућу  преплашени.

– Истинити Бог је невидљив – говори Пркос. – Не можемо га видети. Али можемо да МУ се обратимо. Чује нас.

. А шта сам ја овде? Могу ли да знам?

– И ви сте, краљице моја, једно од Његових створења. Бог вас је изабрао да владате овим градом.

– Ти, дете моје, ниси само луд, него и опасан! Чујете ли шта говори? Дошли сте овамо да ме молите да га ослободим. Рекли сте да је све то урадио због младалачке незрелости. Али он не само да се не каје него и хули!  Ако га ослободим, у стању је да узнемири цео Ја-град. Сви ће тражити Бога – привиђење!

Узнемирено почиње да шета горе-доле. Можда први пут у животу не може да донесе одлуку. Да га ослободи – немогуће! Већ сад осећа да се њен престо клима, а њена свемоћ слаби. Да му некако одузме живот – за пример другима? Да је одрастао, учинила би то. Али он је још дете. Не зна како би реаговали њени поданици. Црвена од срџбе, корача и удара песницама.

– Мислим да постоји само једно решење: изгнанство!

Пркос слуша њену одлуку потпуно миран.

– Шта желите да кажете, величанство? – пита његова мајка дрхтећи.

– То што сте чули! ваш син мора отићи из Ја-града до сутра у подне.

– Биће како сте одлучили – одговара господин Охоли – Будите мирни!

– Бићу мирна од тренутка када Пркос буде изван зидина Ја-града. Ако се икада буде опаметио и схватио своју грешку, тада ћемо видети шта ћемо.

Њене последње речи улиле су родитељима наду. Уз много наклона и захваљивања, повлаче се, вукући Пркоса за руку.

Тренутак велике истине

Управо тога се Пркос већ одавно прибојавао. Ноћима није спавао размишљајући о томе шта да каже краљици. Али никада није помислио да ће то морати рећи и свима осталима. На тренутак затвара очи и моли Бога да му помогне.

– Пркосе, слушамо те! – понавља Горда.

– Говори, дете моје! – мрмља његова мајка.

– Поштована моја краљице, вољени суграђани! Да бих исказао поштовање граду у којем сам одрастао, а онда и својој породици, морам вам испричати целу истину. Не знам у којим случајевима сила великог ЈА може помоћи, али знам да ако неко жели да пронађе Ти-град и уђе у њега, није довољно да своје ЈА смањи, већ га мора потпуно угушити.

Горда уплашена скаче на ноге.

– Какве то лудости говориш, Пркосе?

– Говорим само истину!

– Погазио си своје ЈА да би пронашао Ти-град?

– Јесам!

– Боље би било да си се вратио кући него што си издао највећу светињу своје домовине!

– Хтео сам да довршим своју мисију.

Народ се скаменио. Краљица се труди да обузда свој бес.

– Сам си то смислио, или те је неко саветовао?

Док год сам путовао истичући своје ЈА, пут је бивао непроходан. Узалуд сам се мучио и ништа нисам проналазио. Потом сам срео једног старца. Он ми је рекао да ако желим да уђем у Ти-град, морам стално да размишљам о добрим стварима и да се трудим да смањим своје ЈА.

– Значи, ти си прихватио савете тог подетињелог старца, а не моје?

– Хтео сам да видим да ли ће ми они бити од помоћи, пошто вашим саветима ништа нисам постигао.

Народ који му је нешто раније клицао, сад је почео да виче: „Срамота, срамота! Обрукао је Ја-град! Обрукао је нашу краљицу!“

Горда се, црвена од срџбе, устремила ка њему и отргла му златно одликовање са груди.

– Недостојан си да га носиш!

– Недостојан, недостојан! – узвикују сви заједно.

Његова мајка се онесвестила. Браћа и сестре са муком задржавају оца да се не обруши на њега. Тако велика узрујаност није запамћена у Ја-граду! Без обзира на све то, чини се да је Пркос смирен. Оног часа кад му је краљица одузела одликовање, осетио је олакшање. Решио се великог терета.

Два дворјанина му журно прилазе и, по краљичиној заповести, везују му руке на леђима. Двапут су га снажно гурнули и он је пао пред њене ноге. Окренуо је главу ка њој и погледао је. Колико је злобе у њеним очима! Са уздахом се сећа миле учитељице Смирене.

– Уздисаћеш ти још више! Видећеш шта значи страх!

– Видео сам га у вашим очима.

– Горда се не боји ничега!

– Бојите се истине. Зато ми нисте допустили да наставим са причом.

– Губи ми се са очију, љигавче!

Снажно га шутнувши, покушава да стиша бес.

– Брзо ми га склањајте испред очију и баците га у затвор!

 

Златно одликовање

Стигао је велики тренутак. Ја-град је свечано украшен заставама. Сав народ се окупио на великом тргу. Краљица је управо села на свој златни престо. Пркос корача ка њој. Поред њега, пуни поноса, ступају његови родитељи, а тачно иза њих његова браћа. Цела породица ће поделити његову славу. Народ тапше и кличе.

Пркос стиже близу престола и, уз мали наклон, поздравља краљицу. Његова породица чини два дубока наклона, као што налаже правило: једном у част њене моћи и једном за њену лепоту.

– Још једном, још једном и то дубље! – шапуће му отац мислећи да је Пркос то заборавио.

Пркос се прави да не чује. Клицање престаје. Сви су приметили његов поздрав и очекују краљичину реакцију. Иако увређена, Горда му није ништа рекла. Прво, да би својим поданицима показала колико је стрпљива са децом, а друго да не би покварила ово славље које је стајало много новца и времена.

Руком му даде знак да се приближи. Поред ње, један дворјанин држи плишано јастуче на којем се налази златно одликовање. Сви су заћутали. Краљица ће им се обратити. Ако је потребно, задржаће и дах како не би реметили тишину. Али, боје се да не пукну, јер ће онда направити већу буку. Због тога су навикли да контролишу дисање.

Краљица устаје. Узима одликовање и ставља га Пркосу око врата.

– Пркосе, од оца Охолог, својим храброшћу у откривању непознатог града, почаствовао си Ја-град. Од данас и ти имаш част да носиш златно одликовање Великог ЈА. А сад збори! Слушамо те!

Повратак у Ја-град

Уз речи охрабрења доброг старца и Божју помоћ, Пркос је стигао у Ја-град, а да тога није ни био свестан. Како је прошао кроз мала врата, његово срце поче снажније да куца. Био је одсутан скоро годину дана. Са првим човеком са којим се сусрео, није успео ни да се поздрави.  Видевши Пркоса, запањио се као да види привиђење. Потрчао је вичући:

– Људи, изиђите да видите! Пркос је жив!  Вратио се у Ја-град!

– Пркос је жив? Пркос се вратио? – запиткивали су редом.

Вест се пронела муњевито. Жене су отвориле прозор да би чуле новости. Мушкарци су изашли на врата да виде. Деца су се растрчала по улици да га дочекају. Док је стигао до куће, цео Ја-град је био на ногама. Његова браћа и сестре трчали су пола пута. Заједно са пријатељима подигли су га на руке. Пркос је једва успео да их се ослободе како би загрлио своје родитеље.  Они су га дочекали са сузама раодсницама, пољупцима и добродошлицом. Врата њихове куће била су отворена све до увече. Народ је улазио и излазио. Сви су хтели да га виде и сазнају новости.

– Пустите га да се прво одмори! – молила је његова мајка.

Господин Охоли је већ донео одлуку.

– Прво ће све новости испричати краљици, па тек онда народу.

Сунце још није било зашло кад, на изненађење свих, у њихову кућу стиже краљичин дворјанин. Поносно се испрсивши, стао је на мало узвишење у дворишту и почео да чита проглас који је држао:

„Чујте и почујте! По заповести наше мудре краљице, од сутра почиње тродневно славље и постављање застава Ја-града. Свемоћна богиња Горда ће нас почаствовати изласком из палате како бисмо је сви видели. Сутра после подне, на великом тргу, јавно ће дочекати Пркоса. После доделе одликовања, уследиће послужење. Присуство обавезно.“

– Ох, каква част за Пркоса! – шапућу присутни.

Његови родитељи ће полудети од среће! Госпођа Сујета захтева да се сви полако разиђу кућама. Морају почети да се припремају за сутрашњи скуп. Његова сестра жури да изабере хаљину коју ће сутра обући.

– Пркосе мој, како год било, успео си да постанеш херој! – обраћа му се његов брат Понос. – Сад, кад боље размислим, требало је да и ја пођем са тобом у Ти-град. Нисам могао ни замислити да ће ти Горда указати такву част! Али, чини ми се као да ниси баш пресрећан.

– Мислим да није била потребна толика гужва: Отишао бих сутра у палату и саопштио јој новости.

– Шта то говориш? Сва деца ти завиде. Шта бих дао да сам данас и ја на твом месту!

– И ја такође!

– Да се ниси мало променио? Некада си лудовао за таквим почастима. Да можда ниси болестан?

– Никада ми није било боље.

– Помисли само да ћеш сутра бити проглашен за првог истраживача Ја-града. Одликоваће те сама краљица. Замисли колико ћеш радовати и њу и нас док нам будеш причао о твојим достигнућима!

Пркос замишљено клима главом, јер управо тог тренутка се и плаши – тренутка велике истине.

– Прво саслушајте шта имам да вам кажем, па ћете онда видети шта ће се догодити!