Ко се уздаје у Бога, не боји се ничега

Путовање назад у ЈА-град није напорно. Овога пута Пркос се истински радује природи. Копрена се потпуно повукла са његових очију, и све му се чини светлије и лепше. Сећа се својих пријатеља из ТИ-града који су му говорили о Богу, Кога и он сада слави. Како је складно све што је Бог створио!

И док тако путује, иако нежељене, по глави почињу да му се врзмају лоше мисли. Како ће га прихватити у ЈА-граду? Какав ће бити његов сусрет са краљицом? Срце му се стеже, стрепи, и све му је теже. Онда поново прибегава Богу. Разговара са Њим као да је поред њега и моли Га за помоћ. Тај разговор га смирује и помаже му да савлада тешкоће.

Силази низ стрмину, пролази кроз кланац. Сунце полако залази. Погледом тражи старчеву пећину. Жели да га види. Није му важно где ће провести ноћ, ни да ли ће јести. Има пун завежљај. Једино што жели јесте да га пронађе, да разговарају. „Покажи ми га, Боже, покажи ми га!“ – обраћа се Богу у себи. Још није ни изустио своју жељу, а већ је у даљини угледао дим. Пун радости, потрчао је у том правцу.

– Старче, старче!

– Добро ми дошао, добро ми дошао!

Грле се.

– Видим успео си! Често сам мислио на тебе. Помишљао сам: „Мора да је нашао ТИ-град и тамо се добро проводи, чим га нема.“

– Мало сам се намучио! Сећаш се кад си ми говорио да морам да смањим оно „ЈА“. У почетку није било нимало лако. Чак и сада! Стално морам да пазим на себе.

– То је најбоље за тебе. Јер, често, уместо да водимо рачуна о нама самима, водимо туђу бригу.

– Старче мој, најважније је нешто друго: пронашао сам истинитог Бога. Од тренутка када сам Га упознао, мој живот се променио. Не могу ти то описати речима!

– Речи су ти непотребне, дете моје. У суштини човек се истински рађа у тренутку кад упознаје Бога. Људи који не верују, најнесрећнији су на свету.

– А они који никада нису чули за Бога?

– Једног дана ће чути. Неко ће им причати о Њему.

– Размишљам о својим суграђанима. За њих је Горда богиња. Како ћу ја, овако мали, да се суочим са њом? Непрестано стрепим од тога.

– Не бој се! Верујем да ће те Бог просветлити и указати како да поступиш.

– И ја тако мислим. Уопште ништа нећу да чиним. Све ћу Њему препустити.

– Припази, овде је потребно много разборитости!

– Госпођа Разборита је опет ту. Како видим она је умешана у све.

Старац се смеје.

– Добро је што се меша у све! Требало би да чинимо оно што је у нашој моћи. Не треба све да чекамо од Бога. Много пута ћемо још потиснути наше Ја и затражити помоћ од људи. Кад исцрпимо све наше људске снаге, тек тада ћемо очекивати да Бог посредује, пошто смо Га замолили да реши наш проблем. Даћу ти један пример да би боље разумео. Ако око твоје куће плане ватра, ти завапиш: „Боже мој, помози ми!“, али истовремено трчиш да донесеш воде како би угасио ватру. Зовеш и комшије да ти помогну. Кад људи више ништа не могу да учине, Бог види твоју веру и поверење у Њега и пушта да падне јака киша која гаси ватру. Јеси ли разумео?

– Разумео сам, старче! Пошто желим да помогнем својим суграђанима, учинићу све што је у мојој моћи, а што није, препустићу Богу. Наравно, Горда ће ме прогањати. Можда ће ме стрпати у затвор и можда никада нећу изаћи одатле. Она има велику моћ.

– Не бој се, никога! Чак и најснажнији човек, при најслабашнијем ударцу Божје руке, пада на земљу, тако да и мрави газе по њему.

– Не могу да замислим краљицу Горду у таквој ситуацији. Она пази где се наслања и седа, да не би случајно изгужвала хаљину. Не може јој се догодити да падне!

– Дођи сад да једеш и да се одмориш! Немој размишљати о лошем и бринути се! Кад се проблем са краљицом појави, тада ћеш се суочити са њим.

Старац износи оно хране што има. И Пркос вади из свог завежљаја све што му је госпођа Добра спремила.

– Дете моје, знаш, невоља нас људи је то што се често плашимо и бринемо за ствари које се можда никада неће догодити.

Пркос га слуша веома пажљиво.

– Једи ти, а ја ћу ти испричати једну причу!

Некада давно, у једној кући беше свадба. Људи су се гостили и веселили. У неком тренутку понестало је вина. Домаћин позва своју млађу кћер – удавао је старију – и посла је у подрум по вино. Чекао је и чекао. Млађа кћи никако да донесе вино! Отац се узнемири и помисли да јој се није нешто догодило. Устаде, оде у подрум и нађе је како плаче. Загрли је.

– „Шта ти се десило, девојчице моја? Да се ниси ударила?“

– „Нисам, оче!“

– „Па шта се онда дешава?“

Она му показа неко тешко оруђе које је отац држао окачено о греду на таваници.

– „Видиш ли то?“

– „Видим“ – одговара отац.

– „Ево, размишљам, ако одрастем, удаћеш и мене, као што си данас удао моју сестру. Потом ћу имати породицу и децу, зар не?“

– „Обично тако бива.“

– „Кад моје дете буде порасло, и оно ће силазити овде у подрум да обавља разне послове.“

– „И шта онда?“

– „Оче мој“ – одговара она плачући – „можда ће тада ово тешко оруђе пасти на њега и убити га!“ – и настави да плаче.

Пркос се смеје.

– Да ли си разумео малу радосницу? Још није ни одрасла нити се удала, а већ је видела своје дете како умире.

– Знаш, старче, ми деца често имамо бујну машту и скривене страхове.

– Зар само ви? И ми одрасли сличним детињим маштаријама свој живот претварамо у мору, постајемо плашљиви и бојажљиви, а Бог сигурно не жели да будемо такви. Морамо имати храбрости и одважности. Не треба да се плашимо своје сенке. Не кажем да у животу не постоје тешкоће! Ми ћемо се борити уз Божју помоћ. Нећемо седети и плакати.

– Старче, мени недостаје храброст. Због тога се и плашим повратка у ЈА-грда.

– Какве то бесмислице говориш? Зар би кренуо у упознавање новог града да ти је недостајала храброст? Хајде, молим те! У овом тренутку ти недостаје само сан. Идемо да се одмориш, јер је сутра пред тобом дуг пут.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *