Час растанка

Пркос је устао са првим зрацима зоре, узео свој завежљај и тихо корачајући, отишао. Сви становници ТИ-града хтели су да га испрате до реке, али он је желео да оде сам. Чак се и са Ведраном и њеном породицом поздравио јуче. Знао је да би му, ако би га сви допратили до реке, било врло тешко да оде.

Кад је отишао из ЈА-града и своје породице, није био тужан јер се радовао пустоловини. Ништа га није задржавало. Сада, при одласку из ТИ-града, истовремено је осећао и тугу и радост. У дубини душе није желео да оде. Овде се тако лепо проводио! Ипак, размишљао је и о својим суграђанима. Никада нико од њих није помињао ТИ-град. Када би понешто сазнали о њему, можда би из пуке радозналости пожелели да га посете. Он сам је тако кренуо на пут.

Није издржао – пре него што ће се низбрдицом спустити ка реци, окренуо се да последњи пут погледом обгрли ТИ-град. Сузе су саме потекле. Није ни покушавао да их задржи. Нешто даље, скривени иза једног дрвета, посматрали су га и плакали Ведрана и њен брат.

– До виђења, ТИ-граде! – шапутао је Пркос. – Ако је Божја воља, вратићу се!

„До виђења, Пркосе, чекаћемо те!“ – немо су се од њега опростили Ведрана и Племенити.

Брзо се спустио ка реци. Почео је да скакуће са камена на камен све до узаног тунела, који ће га одвести на другу страну, а који се већ назирао иза једне велике стене. Пришавши ближе, дочекало га је изненађење: наслоњена на улаз стајала је Смирена.

– Добар дан!

– Добар дан! Мислио сам да те више нећу видети, пошто смо се синоћ поздравили.

Она му пружа руку и помаже да прескочи на њену страну.

– Помислила сам да се опростимо тачно на месту на којем сам те први пут срела.

Корачају ка малом отвору тунела. Хвата је за руку.

– Држи ме чврсто! Ти ме води. Сам нећу успети.

Пролазе кроз узани тунел и излазе на другој страни.

– Сећам се да си управо те речи изговорио улазећи у ТИ-град.

Пркос жели да се нашали са њом.

– Па нисам био глуп да дозволим да се поново нађем у реци.!

– Тако дакле, рекао си то из користи! Е, сад ћеш видети!

Глуми како жели да га гурне у воду. Он се одупире.

– Смилуј ми се, смилуј ми се, молим те!

Играју се и смеју. Ово је њихова последња игра на обали реке. Смирена се претвара да је запела, и – хопааа! – пада у воду.

Срећом те си ти пала! – довикује јој. – Твоја кућа је близу. А преда мном је дуг пут.

– Кад се будеш вратио, знај да ћу те опет овде чекати! Не гине ти купање…

Пркос се смеје.

– Сигурно ћу се вратити, али не да би ме ти прскала, него да ми кажеш да ли је јутарње купање добро за здравље!

Иако се већ удаљио, Смирена је успела да га испрска.

– Срећан ти пут!

– До виђења!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *