Божанску радост добијамо дајући

После дугог размишљања и многих разговора, Пркос је одлучио да се сам врати у ЈА-град. Ведрана и Племенити су се забринули. Жарко су желели да крену са њим, али он је знао да би његови пријатељи наишли на многе тешкоће. Није желео да их упетља у неприлике. Он сам, један мали становник ЈА-града, па им је унео толику збрку у живот! Шта би тек било са целим градом! Добро је познавао своје суграђане. Осим тога, није био сигуран да би његова породица пружила гостопримство његовим пријатељима на дуже време. Јер, сигурно би било потребно веома много времена да се становници ЈА-града одлуче на одлазак у ТИ- град.

Вест о његовом одласку брзо се прочула. Три дана пре поласка, сви су почели да свраћају како би се поздравили са њим. Врата куће су по цео дан била отворена. Госпођа Добра му је, попут друге мајке, припремила све што му је неопходно за пут.

– Дете моје, надам се да се овога пута нећеш много намучити. Желим ти да брзо стигнеш.

– Немој бити тако сигурна, госпођо Добра! Један становник ЈА-града не може тако лако побећи од својих лоших навика. Ко зна о черму ћу размишљати у повратку и колико пута ћу се саплести!

– Мисли само на добро. Моли Бога за помоћ. Видећеш нећеш ни осетити да си већ стигао.

– Хвала ти, драга госпођо Разборита! Твоје речи ме охрабрују.

Ипак, оно што је Пркоса највише потресло, била је љубав тих људи. Мали и велики – сви су му доносили поклоне. Покушавао је да им објасни да не може све то понети са собом. Али, сви су нешто желели да му поклоне. Тако се кућа напунила разноврсним стварима. Било је ту свега, од ситница, па све до стола, кревета и клупица. Све су то становници ТИ-града направили сами, са много љубави.

Господин Стрпљиви га је смиривао видевши колико је забринут.

– Не брини, дете моје! За нас је поклањање двострука радост.

– И ја се радујем поклонима које ми доносе.

– Када добијаш, делиш људску радост. Али, када дајеш – нарочито ако немаш вишка, тада добијаш божанску благодат. Сетићеш ме се када то искусиш.

– Становници ЈА-града не поклањају радо. Допада им се штедња.

– Једно је штедња, а нешто сасвим друго је шкртост. Добро је штедети, али потребно је и помагати другима. Човек који шкртари, шкрт је и на осећањима.

– Никада нећу заборавити добра дела која сте ми учинили!

– Добро је да се увек сећамо добрих дела која други чине за нас. Ако пак ми учинимо неко добро дело, треба да се трудимо да то заборавимо. Јер, речи: „Ово добро дело сам ја учинио“, чине да наше ЈА неприметно расте и мучи нас. Што се тиче ових поклона сачуваћемо их за тебе. Кад се вратиш и саградиш свој дом, видећеш да ће ти све то бити потребно.

– Мислите ли да ћу успети да се вратим?

– Буди сигуран! Верујем да ћеш нам се, уз Божју помоћ вратити. Али, тада нећеш доћи сам. Видећеш да ће те многи следити.

– Слушам те, али не могу да поверујем!

– Веруј и видећеш!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *