Ветар ЈА-града

Данас је био врло радостан дан за Ведранину породицу. Сестра њене мајке је данас, после дванаест година брака, родила девојчицу. То је и био разлог због којег је госпођа Добра јутрос тако журно отишла од куће. Господин Стрпљиви се вратио раније, па је заједно са децом испекао леп колач како би прославили радосни догађај. Сви су били весели, и нико није помињао Пркосову јутарњу љутњу. Тако ни он није морао да се оправдава. Када му је Ведрана предложила да се прошетају, са радошћу је прихватио. Кренули су заједно. Било је подне. Пркос је то сматрао добром приликом да своју другарицу упита нешто што га је дуже време занимало.

– Кад сам дошао у ТИ-град, сазнао сам да једно дете називају Ветром јер трчи врло брзо. Да ли је то истина?

Ведрана се изненадила, и устеже се да му одговори.

– Е… да, истина је.

– Ко ја то?

– Ма, није битно! Сва деца трче брзо.

– Ја желим да га упознам и да се такмичим са њим! Слажеш ли се да организујемо трку?

– А ако те победи?

– Нема шансе да ме победи!

– Немој бити тако сигуран! Претпоставимо да први стигне на циљ и победи те. Хоћеш ли се обрадовати?

Пркос застаје.

– Па, не бих се баш радовао! Вероватно ми се нимало не би свидело да ме победи пред свом осталом децом.

– А ако ти победиш, шта тиме добијаш?

– Осим тога што ће ме сви хвалити, добићу и титулу „Ветар ТИ-града“.

– И шта с тим? Мајка ми говори да треба да избегавамо да нас хвале и славе, јер то човека чини гордим.

– Ма, зар у вашим играма и такмичењима никада нико не побеђује?

– Наравно да побеђује! Нама је смисао игре да се радујемо. Није нам важно ко ће победити. Тако се онај ко изгуби, не нервира, а онај ко побеђује, не прави се важан.

– Али ја јако волим да се такмичим у трчању!

– И мени се трчање допада. зашто онда још увек седимо? Хоћеш да трчимо?

– Хоћу!

– Хајде онда да уживамо у ономе што волимо!

Почињу да трче. У почетку трче једно поред другог лаганим и уједначеним ритмом. Трче кроз ТИ-град и иду ка њивама. Стигавши до реке, Ведрана предлаже да мало застану. Пију воде и одмарају се.

– Први пут трчим зато што ми се допада, а не да бих победио.

– Зар није дивно? Када трчиш лагано, радујеш се природи. Чак ни ветар те не шиба, него милује по лицу.

– Желиш ли да трчимо уз реку?

– Желим! Успоримо још мало, јер има много камења!

Трче лагано и уједначеном брзином. Поред њих жубори река. Пркос се осмехује Ведрани. Посматра је док трче, тако витка подсећа га на перо ношено ветром. Почиње да убрзава, а она, да би била уз њега, чини исто. Пркос убрзава још више. Девојчица је и даље тик уз њега. Колико год да јури Пркос, она не заостаје. „Е, таман посла да не могу престићи ову гранчицу!“ – размишља дечак. Упиње се из све снаге како би је престигао. Нешто ниже, иза неких стена, треба да скрену. Ево његове велике прилике! Желећи да је престигне, улази у кривину под тако оштрим углом да се скоро нашао испред ње. Ведрана, да не би налетела на њега, скаче у страну и пада право на стене.

– Ведрана, ведрана!

Колико год да је дозива, она га не чује. Без свести лежи на камењу, а црвени поточић крви тече низ њено чело. Пркос се сагиње над њу и безуспешно покушава да је дозове к свести. Крв и даље тече. Обузет очајањем, гласно запомаже:

– Упомоћ, упомоћ!…

Уместо одговора, враћа му се одјек сопственог гласа.

Подиже девојчицу на руке и креће ка води.

– Убио сам те Ведрана, убио сам те!

Очи му се пуне сузама. Бујица врелих суза тече му низ образе. Спушта је поред воде и почиње да јој кваси лице свежом водом. Скида појас са њене хаљине и повезује јој главу. Крв цури слабије.

– Ведрана, отвори очи! Отвори очи, да видиш твог друга себичњака, који је желео тријумфе и победе!

Трља јој руке. Прича и плаче.

– Подигни руку, Ведрана, подигни је и ошамари ме, али не једном, него десет пута! Не десет, него двадесет, него сто! Учини то, јер заслужујем много, веома много шамара!

Одједном, усред плача, сетио се Бога своје мале пријатељице. Бога који се налази и на небу и на сваком месту. Клечећи уздиже поглед ка небу и почиње Му говорити:

– Боже мој, Ти све видиш и све чујеш. Ти познајеш наше мисли, и добре и лоше. Знаш са колико сам лукавства желео да победим. Нико се не може сакрити пред Тобом. Видиш колико се сад кајем због зла које сам нанео мојој најбољој другарици. Молим Те, Боже, учини да јој буде добро! Само је Ти можеш спасти. Обећавам Ти да ћу се потрудити да се променим. Никада више нећу покушати да победим на подао начин. Једино што Те молим је да Ведрана оздрави!

Говори и плаче. Први пут у животу плаче због љубави и бола. Како плаче, тако му са очију пада копрена који имају сви житељи ЈА-града. Иако плаче, његове очи први пут јасно виде сав сјај боја и светлости.  Чак му се чини да Ведранино крвљу обливено лице сија. У једном тренутку примећује да је отворила очи.

– Ведрана, јеси ли жива? Реци бар једну реч!

Лагано подижући руку, она дотиче његову.

Пресрећан, Пркос подиже руке ка небу.

– Благодарим ти, Боже мој! Сада схватам да си ти Бог свих људи. Ти не правиш изузетке. Опростио си и мени, великом себичњаку, и саслушао моју молитву. И поново тражим Твоју помоћ. Подај ми снаге да могу Ведрану да однесем до ТИ-града!

Веома полако и пажљиво, он је подиже, и носећи је на рукама, ступа са камена на камен. Пут је напоран јер његова другарица, иако подсећа на гранчицу, није баш тако лагана. Ово је најтежи тренутак у његовом животу. Без обзира на то, први пут зна да више није сам јер осећа Божје присуство. Корача и мисли на Њега. Стално разговара са Њим, и то га испуњава надом и храброшћу. Повремено застаје да предахне, па одмах наставља. Први пут не мисли на себе. Ведранин живот је једино што га занима. Срце му снажно лупа. Зној цури. Ноге повремено заклецају, па се плаши да ће се срушити. Нерпрестано моли  Бога за помоћ и корача. Једног тренутка у даљини примећује прве куће. Два човека који раде на оближњој њиви угледали су га и трче да му помогну.

– Хвала ти, Боже! – шапуће седајући на земљу.- Знао си да више нисам имао снаге и послао си ми помоћ. Сад разумем да без Тебе не можемо ништа да постигнемо!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *