Велико изненађење

Ускоро стижу до последњих кућа ТИ-града, а Пркос нигде не види палату. Палата у ЈА-граду господари центром града. Сви је виде, и све их она види.

Пењу се на малу узвишицу. „Можда је иза овог брда“ – размишља Пркос. Деца настављају ка последњој кући. Њено двориште је пуно цвећа. Једно мало бело куче, приметивши их, почиње да лаје и трчи ка Пркосу. Он застаје на тренутак и гледа га прекорно. Ведрана се сагиње и милује га. – Не бој се, то је Лав! изашао је да нас поздрави.

– Какав лав! личи на мрвицу. Него, реци ми, где је краљичина палата?

– Не постоји палата. Ово што видиш испред себе јесте њена кућа. А овај овде – говори смејући се – јесте њен вратар који је обавештава о посетама.

Учитељица, чувши децу, излази да их поздрави. Још с врата им жели добродошлицу. Они радосно трче ка њој. Само је Пркос скамењен. Она насмејана иде према њему.

– Добродошао у ТИ-град, Пркосе!

Кад се нашао пред њом, Пркос занеме. Није могуће! Не верује својим очима! Смирена! Она му је помогла да уђе у ТИ-град. Замисли! Смирена је краљица и учитељица! Сетио се да јој тада, на одласку, није ни захвалио.

– Шта се догодило? – пита га Ведрана.

– Ништа, ништа му није! Само је узбуђен што ме види први пут. – одговара Смирена уместо њега.

То „први пут“ погодило га је као гром. Наравно, не би му се допало да је она деци испричала како му је помогла да уђе у ТИ-град. Нешто му је застало у грлу и не може да изусти ни реч. Ведрана, желећи да га ослободи те неугодне ситуације, поче учитељици да прича шта им се дешавало протеклих дана. Учитељица загрли обоје и заједно пођу ка кућици. Често Пркосу стеже руку, покушавајући тако да га охрабри.

У дворишту куће, поред једног поточића, налази се огроман платан. Деца већ седе под његовом крошњом и уживају у хладовини. Пркос посматра краљичин „салон под ведрим небом“: Велики пањеви служе као столице, а у средини се налази узан и дуг дрвени сто. На њему, две корпе пуне разног воћа.

Деца се послужују. Пркос се сетио краљевских одаја у ЈА-граду. И тамо су постојали огромни салони украшени најразноврснијим воћем. Али никада се нико не би усудио да пружи руку да нешто дотакне, а камоли узме. Смирена га поставља да седне крај ње. Све време, док прича са осталом децом, држи га за руку. Он се полако смирује. Сва та једноставност га умирује. Први пут се каје због својих лажи. Њен топао осмех и нежан додир, охрабрују га да проговори.

– Смирена, смем ли да те питам нешто лично?

– Питај ме што год желиш!

– Зар ти, као краљица, не би желела да имаш велику палату, стражаре, вратаре и пратњу?

Смирена му се осмехује.

– Ако би од ових људи затражила да ми саграде палату, будио сигуран да би ми саградили најлепшу. Али, то не само да не би мој живот учинило лепшим, него био га, напротив, отежало. Стражари, пратње, толики људи о којима се треба бринути… Такође, ни моји суграђани не би били срећни. Изгубили бисмо топлину и једноставност општења.

– Овако како ми то говориш, чини се да имаш право. Али, зар је лоше да имамо жеље? Зар не треба да се трудимо да побољшамо наш живот?

– Сви то желимо, али потребан је опрез. Може се догодити да је то побољшање, заправо, замка и да нам живот тако постаје тежи. Пожељно је да и наше жеље ограничимо. На тај начин поштујемо и радујемо се ономе што имамо.

Деца се слажу са учитељицом. Не желе ни да замисле како би било када би при сваком доласку код ње морали да траже дозволу вратара.

– Сигурно би то наше животе учинило тешким – закључује Племенити.

Пркос мисли на своју краљицу. Када би отишао код ње да јој то све исприча, позвала би стражаре да га главачке избаце из палате.

Смирена је, желећи да захвали деци, предложила да иду у шетњу.

– Стићи ћемо до теснаца и тако стићи до извора реке.

– Можда сретнемо и неку дивокозу – додаје Ведрана. – Пркосе, да ли си ти некада видео дивокозу?

– Никада!

– Надајмо се да ће ти се срећа осмехнути!

Кроз неколико тренутака крећу певајући.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *