Тренутак извињења

Ведрана отвара очи, и први кога види поред себе јесте Пркос. Осмехује му се.

– Ведрана, да ли си добро?

– Боље ми је. Слава Богу, помогао нам је и данас!

– Помаже мени себичњаку, како тек не би помогао теби, која у припадаш!

– Сви смо ми његова деца. Бог не прави разлику. Све нас подједнако воли.

– Ведрана, сад кад смо сами, желим да ти се извиним за зло које сам ти учинио. За све сам ја крив. Умало да те убијем! Молим те, опрости ми! Извини, извини, извини!…

Ведрана му се осмехује.

– Доста! Чула сам!

Пркос не престаје, све док Племенити и Цветана нису ушли у собу. Брат се сагиње и милује сестру по коси.

– Значи, чак и Ветар може да се повреди кад брзо трчи?

– И то се дешава кад не пази, брате мој!

Пркос је, чувши то, потпуно побледео.

– Ведрана, зар си ти Ветар ТИ-града?

Пре него што је стигла да одговори, реч преузима Цветана.

– Ма, хајде! Зар то сада први пут чујеш, Пркосе? Наша Ведрана трчи брзо и пажљиво. Ово је први пут да се повредила.

– Цветанино преувеличавање! – додаје Ведрана.

Цветана је прекрстила ручице и увређено се повукла у угао.

– Никада не лажем!

Брат и сестра се смеју њеном изразу лица. Пркос је мало збуњен, али се брзо сабере.

– Хајде да поставимо ствари на своје место! Ја сам изазвао Ведранину повреду.

– Пркосе, престани! – обраћа му се Ведрана.

– Молим те, пусти ме да наставим!

Тог тренутка стижу и Ведранини родитељи.

– Дакле, пошто сте сад сви на окупу, желим да вам кажем да сам ја крив за Ведранину повреду. Док смо трчали, хтео сам да је престигнем у једној оштрој кривини и ту се догодило зло. Прво Ведрану, а онда и све вас молим да ми опростите!

Нико од њих не показује да се љути на њега.

– Све је добро, кад се добро сврши! – одговара госпођа Добра.

Господин Стрпљиви грли Пркоса.

– Слушај, дете моје! Када Бог допушта да се догоди нешто лоше, на крају се из тога рађа нешто добро. Упамти то!

Пркос, осетивши љубав коју му указују, не може да задржи сузе. Цветана трчи и баца му се у загрљај, бришући му сузе.

– Јадни мој, Пркосе, не плачи! Видећеш да ћеш једног дана победити.

Он је чврсто стеже у загрљај. Не може јој објаснити ово што осећа први пут: радост и тугу истовремено. Сузе кајања испуњавају његову душу нежношћу и ведрином. Не жели да говори јер се боји да ће кроз речи изгубити ово што је задобио.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *