Када чиниш добро, чини га на прави начин

Прошло је доста времена откако је Пркос стигао у ТИ-град. Осим гостопримства у Ведраниној кући, гостовао је и у другим породицама. То му је пружило прилику да изблиза упозна живот у ТИ-граду и да га упоређује са животом у ЈА-граду.

Живот у многочланој породици и није тако једноставан ако ниси њен члан. У почетку се Пркос тешко привикавао и често се у себи потресао због гужве која је владала. У великим породицама сви раде. Све се дели. Чак и мала деца имају неку обавезу. Пркос је много пута видео малу Цветану како јури да нахрани кокошке или да љуља бебу у колевци док њена мајка кува ручак. Старија деца помажу млађој. То је неприкосновен закон. Кад сви раде, он не сме да седи, чак и ако је гост! Од првог тренутка су му Ведрана и њена породица показали да га сматрају својим – једним од њих. Он помаже Ведрани и Племенитоме у њиховим пословима, али не чини то без награде. Његов циљ је да брзо заврше како би имали времена за игру и шетње.

За данас су се договорили да посете Смирену. Тако је Пркос од раног јутра помагао госпођи Доброј да што пре заврши послове. Уносио је дрва за ватру, потом се прихватио заливања баште и цвећа, а онда је урадио још неке послове у дворишту.

– Пркосе, Пркосе!

Подигао је главу и угледао комшиницу која се журно приближавала.

– Добар дан, госпођо Надо, шта се дешава?

– Молим те, дете моје, брзо ми позови госпођу Добру! Морам да разговарам са њом.

Одмах је потрчао да је позове. Кратко су причале, а онда се журно растале. Госпођа Добра је на путу до улаза у кућу скинула кецељу. Пркос се узнемирио. „Било би занимљиво када би сада отишла. Надам се да ће повести бебу и Цветану.“ Али недуго потом, види је како одлази сама.

– Пркосе, дете моје, одлазим. Ако Ведрани нешто затреба, помози јој!

– Госпођо Добра, још јуче смо вам рекли да ћемо данас ићи код Смирене.

– Да, али баш сада су ме обавестили да морам отићи. Ведрана ће ти објаснити. Ако се брзо вратим, ићи ћете по подне, у противном – сутра. Збогом, дете моје!

Пркос се љути и, уместо одговора на поздрав, шутира кофу за воду која се налази испред њега. Госпођа Добра журно излази из дворишта не осврнувши се. Или није чула, или се можда претварала. Ведрана се налази испред прозора са својим братићем и посматра целу сцену.

– Дакле, шта имаш сада да ми кажеш? Твоја мајка је отишла. А шта смо се ми договорили?

– Уђи унутра, па ћу ти објаснити! Не можемо се овако довикивати!

– Нису ми потребна објашњења! Ја идем сам. А ти остани сама да чуваш своју браћу!

Још један ударац ногом у кофу био је поздрав за Ведрану.

Није ни приметио како је стигао до куће учитељице Смирене. Лав се, лајући, врзмао око његових ногу тражећи да се играју.

– Боље би ти било да ми се склониш с пута! Нисам расположен за игру.

Смирена га, као и увек дочекује и, пажљиво га слушајући, сазнаје шта се догодило.

– Размисли мало, ниси ли можда погрешио што ниси саслушао Ведрану? Сигурно је постојао озбиљан разлог што је њена мајка тако журно отишла. Изгледа да те је љутња победила, уместо да ти победиш њу.

– Није било лако.

– Ни за кога није лако! Бар покушајмо да у тренутку срџбе не изговарамо речи које другог повређују Боље је да се тада удаљимо док се не смиримо.

– То сам и ја учинио. Отишао сам.

– Ипак си пре тога двапут шутнуо кофу.

– Од јутра сам обавио толико послова! Ни код куће се нисам толико умарао. Мислим да ме искоришћавају.

– Тако гледаш на ствари јер си очекивао награду за послове које си обавио. Добро би било да људима помажемо не очекујући противуслугу. Бог у својим рукама држи плату за добра дела која чинимо. Он нам је шаље онда када се најмање надамо.

– Никад нисам тако размишљао.

– Сад желим да те питам још нешто: да ли ти је за све ово време које си провео у Ведраниној кући, неко показао да си непожељан?

– Не. Нико.

– Можда су се пожалили да их замараш, или да због твог присуства немају довољно простора у кући?

– Не. Никада.

Праве ли понекад гримасе док ти сервирају јело?

– Рекао бих – управо супротно! Увек се са радошћу брину о мени.

– Да ли би ти се допало да све то чине тешка срца?

– Никако! Било би као да ми на посредан начин поручују да одем.

– Управо тако! Али ти људи не само да чине добро, него то чине и на прави начин. Размисли мало о томе.

Неко време обоје ћуте. Види се да је Пркос замишљен. После кратког времена Смирена му предлаже да се мало прошетају.

– Мислим да је боље да одем. Ведрана је сама и можда јој треба помоћ.

Смирена га посматра са осмехом.

– Донео си праву одлуку.

– Да, али како да им се појавим на очи? Шта да им кажем? Ружно сам се понео.

– Једноставно је! Извини им се!

Скаче на ноге као да га је убола оса.

– Немогуће! Ту реч никад нисам изговорио.

– Једну тако малу реч?

– Никако је не могу изустити!

Смирена се смеје.

– Једном мораш покушати! Ти ћеш бити на добитку. Иначе, понекад наше понашање може да говори уместо нас.

– У неком тренутку ћу покушати. Хвала ти за све!

– Бог те благословио! Изљуби децу уместо мене!

– То ћу сигурно учинити.

Одлази трчећи. У свести му се стално врте речи добре учитељице. „Када чиниш добро, чини га на прави начин. Не очекуј награду.“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *