Дивокозе у кланцу

После кратког успона стижу до краја кланца. Одавде је поглед предиван. Деци се жури да сиђу, али се Смирена не слаже с тим. Предлаже им да се мало одморе.

– Овде је журба непотребна. Удахните дубоко и уживајте у свој овој лепоти!

Кланац испод њихових ногу их веома привлачи. Његове стране се претећи уздижу. На неким местима штрче голе гранитне стене, а понегде су прекривене дрвећем. Почињу да се спуштају низ кланац. У почетку је било лако јер се крећу по природној стази. Наилазе на ретке врсте цвећа, које се промаља између камења, или се попут пузавица спушта низ стење бојећи га разноврсним бојама. Што ниже силазе, пут постаје опаснији пошто је посут врло оштрим и шиљатим камењем.  Предео се стално мења. Док у једном тренутку газе по сувом речном кориту, следећег трена се пред њима појављује река. Њена освежавајућа вода журно тече, стварајући час језерца, час мале водопаде. Да би прешли са једне стране реке на другу, скачу са камена на камен, остављајући иза себе реку да жубори. Ко не одржи равнотежу, зачас се нађе у води. Деца уживају. Њихов смех се стапа са црвкутом птица које излећу из густог жбуња.

Ускоро стижу до изворишта. Мала језера и дебела хладовина платана мами их да се одморе. Смирена им дели мали оброк. Сви се слажу да је укуснији од краљевске трпезе.

Пркос осећа потребу да мало буде сам. Одлази до обале. Ослушкује бат својих корака по камењу и сувом лишћу. Овде је вода тако мирна, чини ти се да стоји. Седа и почиње да баца каменчиће у воду. Посматра кругове који се притом стварају, а потом полако нестају. Окружен овом лепотом, требало би да је срећан, али он осећа сету у души. После кратког времена чује нечије кораке. Долази Смирена. Седа до њега без речи и почиње да баца каменчиће у воду.

– Зашто ниси признала да се познајемо?

– Да сам то рекла, зар бих нешто постигла?

– Ја бих се, у сваком случају, наљутио. а сада се осећам још горе.

– У питању је твоја савест. Она те надзире, од ње нико не може побећи. Бог нам ју је подарио како бисмо знали када чинимо нешто добро, а када лоше.

– Изговорио сам много лажи.

– Добро је да их избегавамо. Лаж нам помаже само накратко. Али, ништа не остаје скривено. Кад се истина открије, падамо у жалост и немир. Но, рецимо да је и то једна лекција. Знаш ону пословицу: „На грешкама се учи.“ На крају ће из тога произићи нешто добро.

– Шта би то могло бити?

– Прво, престаћеш да лажеш; друго, научићеш да ослушкујеш звонце које се зове савест. Оно ће те опомињати.

Пркос се смеје.

– Замисли, све ове године у себи носим звонце, а никада га нисам чуо!

– Било је тако јер ниси ослушкивао своје срце. Од данас ћеш га чути.

Хвата га за руку и повлачи да устане.

– Хајде да видимо да ли можемо трчати по овом камењу!

Време пријатно тече. Пошто се приближава подне, треба да крену назад. За Пркоса је успон мало тежи. Остала деца, навикнута на ту стазу, напредују певајући и жаморећи. Стигавши на врх одакле су и кренули, жале се учитељици што нису видели дивокозе.

– Толико пута сам вам рекла да кад се спуштамо низ кланац и пењемо уз њега, не треба да причате и стварате буку! Прво, зато што вам то отежава дисање, а друго, не чујете звуке кланца. Како да чујете шапутање дрвећа, пев птица, жубор реке, од сопствених гласова? Чак су се и дивокозе уплашиле и побегле.

Сви су се сложили да ће следећи пут бити пажљивији.

Смирена са неверицом клима главом.

– Видећемо, видећемо! Већ сте више пута то рекли, али на крају заборављате.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *