Дневне архиве: 15. јуна 2013.

Тренутак извињења

Ведрана отвара очи, и први кога види поред себе јесте Пркос. Осмехује му се.

– Ведрана, да ли си добро?

– Боље ми је. Слава Богу, помогао нам је и данас!

– Помаже мени себичњаку, како тек не би помогао теби, која у припадаш!

– Сви смо ми његова деца. Бог не прави разлику. Све нас подједнако воли.

– Ведрана, сад кад смо сами, желим да ти се извиним за зло које сам ти учинио. За све сам ја крив. Умало да те убијем! Молим те, опрости ми! Извини, извини, извини!…

Ведрана му се осмехује.

– Доста! Чула сам!

Пркос не престаје, све док Племенити и Цветана нису ушли у собу. Брат се сагиње и милује сестру по коси.

– Значи, чак и Ветар може да се повреди кад брзо трчи?

– И то се дешава кад не пази, брате мој!

Пркос је, чувши то, потпуно побледео.

– Ведрана, зар си ти Ветар ТИ-града?

Пре него што је стигла да одговори, реч преузима Цветана.

– Ма, хајде! Зар то сада први пут чујеш, Пркосе? Наша Ведрана трчи брзо и пажљиво. Ово је први пут да се повредила.

– Цветанино преувеличавање! – додаје Ведрана.

Цветана је прекрстила ручице и увређено се повукла у угао.

– Никада не лажем!

Брат и сестра се смеју њеном изразу лица. Пркос је мало збуњен, али се брзо сабере.

– Хајде да поставимо ствари на своје место! Ја сам изазвао Ведранину повреду.

– Пркосе, престани! – обраћа му се Ведрана.

– Молим те, пусти ме да наставим!

Тог тренутка стижу и Ведранини родитељи.

– Дакле, пошто сте сад сви на окупу, желим да вам кажем да сам ја крив за Ведранину повреду. Док смо трчали, хтео сам да је престигнем у једној оштрој кривини и ту се догодило зло. Прво Ведрану, а онда и све вас молим да ми опростите!

Нико од њих не показује да се љути на њега.

– Све је добро, кад се добро сврши! – одговара госпођа Добра.

Господин Стрпљиви грли Пркоса.

– Слушај, дете моје! Када Бог допушта да се догоди нешто лоше, на крају се из тога рађа нешто добро. Упамти то!

Пркос, осетивши љубав коју му указују, не може да задржи сузе. Цветана трчи и баца му се у загрљај, бришући му сузе.

– Јадни мој, Пркосе, не плачи! Видећеш да ћеш једног дана победити.

Он је чврсто стеже у загрљај. Не може јој објаснити ово што осећа први пут: радост и тугу истовремено. Сузе кајања испуњавају његову душу нежношћу и ведрином. Не жели да говори јер се боји да ће кроз речи изгубити ово што је задобио.

Ветар ЈА-града

Данас је био врло радостан дан за Ведранину породицу. Сестра њене мајке је данас, после дванаест година брака, родила девојчицу. То је и био разлог због којег је госпођа Добра јутрос тако журно отишла од куће. Господин Стрпљиви се вратио раније, па је заједно са децом испекао леп колач како би прославили радосни догађај. Сви су били весели, и нико није помињао Пркосову јутарњу љутњу. Тако ни он није морао да се оправдава. Када му је Ведрана предложила да се прошетају, са радошћу је прихватио. Кренули су заједно. Било је подне. Пркос је то сматрао добром приликом да своју другарицу упита нешто што га је дуже време занимало.

– Кад сам дошао у ТИ-град, сазнао сам да једно дете називају Ветром јер трчи врло брзо. Да ли је то истина?

Ведрана се изненадила, и устеже се да му одговори.

– Е… да, истина је.

– Ко ја то?

– Ма, није битно! Сва деца трче брзо.

– Ја желим да га упознам и да се такмичим са њим! Слажеш ли се да организујемо трку?

– А ако те победи?

– Нема шансе да ме победи!

– Немој бити тако сигуран! Претпоставимо да први стигне на циљ и победи те. Хоћеш ли се обрадовати?

Пркос застаје.

– Па, не бих се баш радовао! Вероватно ми се нимало не би свидело да ме победи пред свом осталом децом.

– А ако ти победиш, шта тиме добијаш?

– Осим тога што ће ме сви хвалити, добићу и титулу „Ветар ТИ-града“.

– И шта с тим? Мајка ми говори да треба да избегавамо да нас хвале и славе, јер то човека чини гордим.

– Ма, зар у вашим играма и такмичењима никада нико не побеђује?

– Наравно да побеђује! Нама је смисао игре да се радујемо. Није нам важно ко ће победити. Тако се онај ко изгуби, не нервира, а онај ко побеђује, не прави се важан.

– Али ја јако волим да се такмичим у трчању!

– И мени се трчање допада. зашто онда још увек седимо? Хоћеш да трчимо?

– Хоћу!

– Хајде онда да уживамо у ономе што волимо!

Почињу да трче. У почетку трче једно поред другог лаганим и уједначеним ритмом. Трче кроз ТИ-град и иду ка њивама. Стигавши до реке, Ведрана предлаже да мало застану. Пију воде и одмарају се.

– Први пут трчим зато што ми се допада, а не да бих победио.

– Зар није дивно? Када трчиш лагано, радујеш се природи. Чак ни ветар те не шиба, него милује по лицу.

– Желиш ли да трчимо уз реку?

– Желим! Успоримо још мало, јер има много камења!

Трче лагано и уједначеном брзином. Поред њих жубори река. Пркос се осмехује Ведрани. Посматра је док трче, тако витка подсећа га на перо ношено ветром. Почиње да убрзава, а она, да би била уз њега, чини исто. Пркос убрзава још више. Девојчица је и даље тик уз њега. Колико год да јури Пркос, она не заостаје. „Е, таман посла да не могу престићи ову гранчицу!“ – размишља дечак. Упиње се из све снаге како би је престигао. Нешто ниже, иза неких стена, треба да скрену. Ево његове велике прилике! Желећи да је престигне, улази у кривину под тако оштрим углом да се скоро нашао испред ње. Ведрана, да не би налетела на њега, скаче у страну и пада право на стене.

– Ведрана, ведрана!

Колико год да је дозива, она га не чује. Без свести лежи на камењу, а црвени поточић крви тече низ њено чело. Пркос се сагиње над њу и безуспешно покушава да је дозове к свести. Крв и даље тече. Обузет очајањем, гласно запомаже:

– Упомоћ, упомоћ!…

Уместо одговора, враћа му се одјек сопственог гласа.

Подиже девојчицу на руке и креће ка води.

– Убио сам те Ведрана, убио сам те!

Очи му се пуне сузама. Бујица врелих суза тече му низ образе. Спушта је поред воде и почиње да јој кваси лице свежом водом. Скида појас са њене хаљине и повезује јој главу. Крв цури слабије.

– Ведрана, отвори очи! Отвори очи, да видиш твог друга себичњака, који је желео тријумфе и победе!

Трља јој руке. Прича и плаче.

– Подигни руку, Ведрана, подигни је и ошамари ме, али не једном, него десет пута! Не десет, него двадесет, него сто! Учини то, јер заслужујем много, веома много шамара!

Одједном, усред плача, сетио се Бога своје мале пријатељице. Бога који се налази и на небу и на сваком месту. Клечећи уздиже поглед ка небу и почиње Му говорити:

– Боже мој, Ти све видиш и све чујеш. Ти познајеш наше мисли, и добре и лоше. Знаш са колико сам лукавства желео да победим. Нико се не може сакрити пред Тобом. Видиш колико се сад кајем због зла које сам нанео мојој најбољој другарици. Молим Те, Боже, учини да јој буде добро! Само је Ти можеш спасти. Обећавам Ти да ћу се потрудити да се променим. Никада више нећу покушати да победим на подао начин. Једино што Те молим је да Ведрана оздрави!

Говори и плаче. Први пут у животу плаче због љубави и бола. Како плаче, тако му са очију пада копрена који имају сви житељи ЈА-града. Иако плаче, његове очи први пут јасно виде сав сјај боја и светлости.  Чак му се чини да Ведранино крвљу обливено лице сија. У једном тренутку примећује да је отворила очи.

– Ведрана, јеси ли жива? Реци бар једну реч!

Лагано подижући руку, она дотиче његову.

Пресрећан, Пркос подиже руке ка небу.

– Благодарим ти, Боже мој! Сада схватам да си ти Бог свих људи. Ти не правиш изузетке. Опростио си и мени, великом себичњаку, и саслушао моју молитву. И поново тражим Твоју помоћ. Подај ми снаге да могу Ведрану да однесем до ТИ-града!

Веома полако и пажљиво, он је подиже, и носећи је на рукама, ступа са камена на камен. Пут је напоран јер његова другарица, иако подсећа на гранчицу, није баш тако лагана. Ово је најтежи тренутак у његовом животу. Без обзира на то, први пут зна да више није сам јер осећа Божје присуство. Корача и мисли на Њега. Стално разговара са Њим, и то га испуњава надом и храброшћу. Повремено застаје да предахне, па одмах наставља. Први пут не мисли на себе. Ведранин живот је једино што га занима. Срце му снажно лупа. Зној цури. Ноге повремено заклецају, па се плаши да ће се срушити. Нерпрестано моли  Бога за помоћ и корача. Једног тренутка у даљини примећује прве куће. Два човека који раде на оближњој њиви угледали су га и трче да му помогну.

– Хвала ти, Боже! – шапуће седајући на земљу.- Знао си да више нисам имао снаге и послао си ми помоћ. Сад разумем да без Тебе не можемо ништа да постигнемо!

 

Када чиниш добро, чини га на прави начин

Прошло је доста времена откако је Пркос стигао у ТИ-град. Осим гостопримства у Ведраниној кући, гостовао је и у другим породицама. То му је пружило прилику да изблиза упозна живот у ТИ-граду и да га упоређује са животом у ЈА-граду.

Живот у многочланој породици и није тако једноставан ако ниси њен члан. У почетку се Пркос тешко привикавао и често се у себи потресао због гужве која је владала. У великим породицама сви раде. Све се дели. Чак и мала деца имају неку обавезу. Пркос је много пута видео малу Цветану како јури да нахрани кокошке или да љуља бебу у колевци док њена мајка кува ручак. Старија деца помажу млађој. То је неприкосновен закон. Кад сви раде, он не сме да седи, чак и ако је гост! Од првог тренутка су му Ведрана и њена породица показали да га сматрају својим – једним од њих. Он помаже Ведрани и Племенитоме у њиховим пословима, али не чини то без награде. Његов циљ је да брзо заврше како би имали времена за игру и шетње.

За данас су се договорили да посете Смирену. Тако је Пркос од раног јутра помагао госпођи Доброј да што пре заврши послове. Уносио је дрва за ватру, потом се прихватио заливања баште и цвећа, а онда је урадио још неке послове у дворишту.

– Пркосе, Пркосе!

Подигао је главу и угледао комшиницу која се журно приближавала.

– Добар дан, госпођо Надо, шта се дешава?

– Молим те, дете моје, брзо ми позови госпођу Добру! Морам да разговарам са њом.

Одмах је потрчао да је позове. Кратко су причале, а онда се журно растале. Госпођа Добра је на путу до улаза у кућу скинула кецељу. Пркос се узнемирио. „Било би занимљиво када би сада отишла. Надам се да ће повести бебу и Цветану.“ Али недуго потом, види је како одлази сама.

– Пркосе, дете моје, одлазим. Ако Ведрани нешто затреба, помози јој!

– Госпођо Добра, још јуче смо вам рекли да ћемо данас ићи код Смирене.

– Да, али баш сада су ме обавестили да морам отићи. Ведрана ће ти објаснити. Ако се брзо вратим, ићи ћете по подне, у противном – сутра. Збогом, дете моје!

Пркос се љути и, уместо одговора на поздрав, шутира кофу за воду која се налази испред њега. Госпођа Добра журно излази из дворишта не осврнувши се. Или није чула, или се можда претварала. Ведрана се налази испред прозора са својим братићем и посматра целу сцену.

– Дакле, шта имаш сада да ми кажеш? Твоја мајка је отишла. А шта смо се ми договорили?

– Уђи унутра, па ћу ти објаснити! Не можемо се овако довикивати!

– Нису ми потребна објашњења! Ја идем сам. А ти остани сама да чуваш своју браћу!

Још један ударац ногом у кофу био је поздрав за Ведрану.

Није ни приметио како је стигао до куће учитељице Смирене. Лав се, лајући, врзмао око његових ногу тражећи да се играју.

– Боље би ти било да ми се склониш с пута! Нисам расположен за игру.

Смирена га, као и увек дочекује и, пажљиво га слушајући, сазнаје шта се догодило.

– Размисли мало, ниси ли можда погрешио што ниси саслушао Ведрану? Сигурно је постојао озбиљан разлог што је њена мајка тако журно отишла. Изгледа да те је љутња победила, уместо да ти победиш њу.

– Није било лако.

– Ни за кога није лако! Бар покушајмо да у тренутку срџбе не изговарамо речи које другог повређују Боље је да се тада удаљимо док се не смиримо.

– То сам и ја учинио. Отишао сам.

– Ипак си пре тога двапут шутнуо кофу.

– Од јутра сам обавио толико послова! Ни код куће се нисам толико умарао. Мислим да ме искоришћавају.

– Тако гледаш на ствари јер си очекивао награду за послове које си обавио. Добро би било да људима помажемо не очекујући противуслугу. Бог у својим рукама држи плату за добра дела која чинимо. Он нам је шаље онда када се најмање надамо.

– Никад нисам тако размишљао.

– Сад желим да те питам још нешто: да ли ти је за све ово време које си провео у Ведраниној кући, неко показао да си непожељан?

– Не. Нико.

– Можда су се пожалили да их замараш, или да због твог присуства немају довољно простора у кући?

– Не. Никада.

Праве ли понекад гримасе док ти сервирају јело?

– Рекао бих – управо супротно! Увек се са радошћу брину о мени.

– Да ли би ти се допало да све то чине тешка срца?

– Никако! Било би као да ми на посредан начин поручују да одем.

– Управо тако! Али ти људи не само да чине добро, него то чине и на прави начин. Размисли мало о томе.

Неко време обоје ћуте. Види се да је Пркос замишљен. После кратког времена Смирена му предлаже да се мало прошетају.

– Мислим да је боље да одем. Ведрана је сама и можда јој треба помоћ.

Смирена га посматра са осмехом.

– Донео си праву одлуку.

– Да, али како да им се појавим на очи? Шта да им кажем? Ружно сам се понео.

– Једноставно је! Извини им се!

Скаче на ноге као да га је убола оса.

– Немогуће! Ту реч никад нисам изговорио.

– Једну тако малу реч?

– Никако је не могу изустити!

Смирена се смеје.

– Једном мораш покушати! Ти ћеш бити на добитку. Иначе, понекад наше понашање може да говори уместо нас.

– У неком тренутку ћу покушати. Хвала ти за све!

– Бог те благословио! Изљуби децу уместо мене!

– То ћу сигурно учинити.

Одлази трчећи. У свести му се стално врте речи добре учитељице. „Када чиниш добро, чини га на прави начин. Не очекуј награду.“

 

Дивокозе у кланцу

После кратког успона стижу до краја кланца. Одавде је поглед предиван. Деци се жури да сиђу, али се Смирена не слаже с тим. Предлаже им да се мало одморе.

– Овде је журба непотребна. Удахните дубоко и уживајте у свој овој лепоти!

Кланац испод њихових ногу их веома привлачи. Његове стране се претећи уздижу. На неким местима штрче голе гранитне стене, а понегде су прекривене дрвећем. Почињу да се спуштају низ кланац. У почетку је било лако јер се крећу по природној стази. Наилазе на ретке врсте цвећа, које се промаља између камења, или се попут пузавица спушта низ стење бојећи га разноврсним бојама. Што ниже силазе, пут постаје опаснији пошто је посут врло оштрим и шиљатим камењем.  Предео се стално мења. Док у једном тренутку газе по сувом речном кориту, следећег трена се пред њима појављује река. Њена освежавајућа вода журно тече, стварајући час језерца, час мале водопаде. Да би прешли са једне стране реке на другу, скачу са камена на камен, остављајући иза себе реку да жубори. Ко не одржи равнотежу, зачас се нађе у води. Деца уживају. Њихов смех се стапа са црвкутом птица које излећу из густог жбуња.

Ускоро стижу до изворишта. Мала језера и дебела хладовина платана мами их да се одморе. Смирена им дели мали оброк. Сви се слажу да је укуснији од краљевске трпезе.

Пркос осећа потребу да мало буде сам. Одлази до обале. Ослушкује бат својих корака по камењу и сувом лишћу. Овде је вода тако мирна, чини ти се да стоји. Седа и почиње да баца каменчиће у воду. Посматра кругове који се притом стварају, а потом полако нестају. Окружен овом лепотом, требало би да је срећан, али он осећа сету у души. После кратког времена чује нечије кораке. Долази Смирена. Седа до њега без речи и почиње да баца каменчиће у воду.

– Зашто ниси признала да се познајемо?

– Да сам то рекла, зар бих нешто постигла?

– Ја бих се, у сваком случају, наљутио. а сада се осећам још горе.

– У питању је твоја савест. Она те надзире, од ње нико не може побећи. Бог нам ју је подарио како бисмо знали када чинимо нешто добро, а када лоше.

– Изговорио сам много лажи.

– Добро је да их избегавамо. Лаж нам помаже само накратко. Али, ништа не остаје скривено. Кад се истина открије, падамо у жалост и немир. Но, рецимо да је и то једна лекција. Знаш ону пословицу: „На грешкама се учи.“ На крају ће из тога произићи нешто добро.

– Шта би то могло бити?

– Прво, престаћеш да лажеш; друго, научићеш да ослушкујеш звонце које се зове савест. Оно ће те опомињати.

Пркос се смеје.

– Замисли, све ове године у себи носим звонце, а никада га нисам чуо!

– Било је тако јер ниси ослушкивао своје срце. Од данас ћеш га чути.

Хвата га за руку и повлачи да устане.

– Хајде да видимо да ли можемо трчати по овом камењу!

Време пријатно тече. Пошто се приближава подне, треба да крену назад. За Пркоса је успон мало тежи. Остала деца, навикнута на ту стазу, напредују певајући и жаморећи. Стигавши на врх одакле су и кренули, жале се учитељици што нису видели дивокозе.

– Толико пута сам вам рекла да кад се спуштамо низ кланац и пењемо уз њега, не треба да причате и стварате буку! Прво, зато што вам то отежава дисање, а друго, не чујете звуке кланца. Како да чујете шапутање дрвећа, пев птица, жубор реке, од сопствених гласова? Чак су се и дивокозе уплашиле и побегле.

Сви су се сложили да ће следећи пут бити пажљивији.

Смирена са неверицом клима главом.

– Видећемо, видећемо! Већ сте више пута то рекли, али на крају заборављате.

17. – 21. јуни

ПОНЕДЕЉАК:

старији: Велике и мале ствари или Шта је на свету најважније?

млађи: Проналажење речи које почињу (завршавају) истим гласом; Пљескање онолико пута колико поједина реч има гласова

УТОРАК:

старији: Да ли жирафа добро спава? Цртамо графикон спавања за различите животиње.

млађи: домаће животиње, дивље животиње, животиње далеких крајева, велике и мале, брзе и споре… Колико ногу има…

СРЕДА:

старији: Шта је симетрија? Правимо ланац папирних лутака, преклопљене цртеже рађене воденим бојама

млађи: Уз помоћ графова цртамо скупове од три елемента

ЧЕТВРТАК:

старији: Правимо предмете од картона

млађи: Правимо колачиће различитих облика од теста

ПЕТАК: Најдужи дан у години – 21. јуни

старији: Од понуђених слова правимо најдужу реч

млађи: Цртамо дугачке и кратке линије, каишеве, путеве…

17. – 21. јуни

ПРСТЕ ИМА РУКА СВАКА

У циљу остваривања блиског контакта са дететом и развијања осећаја за ритам, певаћемо деци ташунаљке, тапшаћемо длановима, пуцкати прстима. Ове радње пратићемо песмом ташунаљком или говорењем садржаја игара прстима-рукама. На пример:

Први прстић палац, прави радозналац,

други право каже и никад не лаже,

а средњи је трећи, он је понајвећи.

Четврти је домали, прстеном се хвали, а малић је најтањи,

најслабији и најслађи.

Током недеље ћемо истраживати шта све можемо да урадимо са нашим маленим прстићима: цртање, вајање, „оживљавање“…