Месечне архиве: јун 2013

Летње акције

Као и претходне године, током летњих месеци даца ће моћи да се освеже у базену или на трамболини. У току је припрема реквизита за „водене игре“ у дворишту вртића.

Летовање деце ће бити органзовано на Тари, у месту Митровац у термину од 26. августа до 6. септембра 2013. године.

Још увек преговарамо са фабриком слаткиша у Горњем Милановцу. У јулу се производња смањује, крећу годишњи одмори, кажу да је то згодна околност кад су у питању посете.

24. – 28. јуни

ПОНЕДЕЉАК:

старији: Телефонирање – како се позива, одговара…

млађи: Телефонирање : позови друга на игру

УТОРАК:

старији: Прича о бојама – испричај, илуструј своју причу

млађи: Правимо скупове при чему је главни критеријум боја предмета

СРЕДА:

старији: Прошло, садашње и будуће време – смишљамо приче за сва времена – цртамо стрип траку

млађи: Кад сам био мали, кад порастем…

ЧЕТВРТАК:

старији: Морепловци – правимо буру, мирно, узбуркано море…

млађи: Како су обучене животиње?

ПЕТАК:

старији: „Зна он унапред“ – Гвидо Тартаља

млађи: „Наша куца“ – Јован Јовановић Змај

24. – 28. јуни

ПЧЕЛИЦА

По зеленој трави су разбацани обручеви различитих боја који представљају цветове. У сваком обручу чучи једно дете. Једно дете је пчелица и оно зуји зу, зу, зу… и „лети“ од цвета до цвета и при том их мирише. Деца цветови и одрасли запевају:

Желела је Јелица

да лети ко пчелица.

Руке шири зуј, зуј, зуј

пчела буди, па путуј.

Кад дете пчела облети све цветове, онда остаје у обручу као цвет, а друго дете узима улогу пчелице.

Златна јабука и девет пауница

Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку која за једну ноћ и цвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко. Једном стане се цар разговарати са својим синовима: Куд се то дева род са наше јабуке! На то ће рећи најстарији син: Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере.  И кад се смркне, он отиде под јабуку, па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати. Кад буде Наставите са читањем

Путовање из ЈА града у ТИ град – садржај

 

Госпођа Разборита

Већ неко време Пркос размишља о повратку у ЈА-град. Наравно, не иде му се одавде. Ипак, жели да помогне својим суграђанима. Много пута себе замишља као великог борца за промене у ЈА-граду. Наравно, мораће да их научи многим стварима како би се променили. Можда ће морати да одлази њиховим кућама, или пак да држи говоре на великом тргу. Покушаће да убеди своје суграђане да примене у својим животима све оно што је научио у Ти-граду. Коначну одлуку још увек није донео. Јако му се допада да замишља себе како живи на крају града, и своје суграђане који долазе код њега по савете. Можда би могао да набави и једно бело кученце.

О свим овим размишљањима разговарао је са својим пријатељима, који су показали велику спремност да му помогну. Ведрана и Племенити су одлучни да га прате све до ЈА-града ако буде потребно. Њихови родитељи су били мало уздржани. Господин Стрпљиви их саветује да не доносе незреле одлуке.

– Децо моја, велика одушевљеност нас понекад наводи на преурањене – често погрешне одлуке!

Данашњем разговору присуствује и госпођа Разборита – мајка учитељице Смирене – која је дошла у посету Ведраниној мајци. Пркос ју је упознао чим је стигао у ТИ-град. Али данас му се указала прилика да са њом лично поразговара о нечему што га заокупља.

– Госпођа Разборита, шта кажеш ти – зар не треба д аисправим грешке својих суграђана?

– Волиш ли их?

– Наравно да их волим!

– Све што неко чини из љубави, добро је. Али припази! Кад ми мислимо да смо способни да исправљамо друге, то значи да у нама још увек има много себичности.

– Али, морају се променити!

– Полако, дете моје! Много „морати“ умара човека. Не брини! Пронаћи ћеш решење. За све је потрбне разборитост.

– Ево прилике да разрешим једну моју недоумицу – обраћа се Пркос госпођи Разборитој. – Кад год чујем реч „разборитост“, мислим да причају о вама. Молим вас, реците ми шта значи ваше име. Та реч ми се чини најнејаснијом од свих.

– Ниси је знао јер си је први пут чуо у нашем граду. Као прво, разборитост значи добро познавање самог себе. Ако је наше срце чисто, а ум испуњен добрим мислима, тада нас Бог просветљује. На тај начин, сваки случај можемо правилно проценити и учинити оно што је исправно.

– Да, а када имамо добре мисли, долази и смирење.- То двоје увек иду заједно.

– Као мајка и ћерка?

– Управо тако! – одговара госпођа Разборита смејући се и грлећи га. – Зато, немој бринути о томе шта ти је чинити у ЈА-граду. Ти имаш добру вољу, а Бог те неће напустити. Постави Њега напред, а ти Га следи!

Тренутак извињења

Ведрана отвара очи, и први кога види поред себе јесте Пркос. Осмехује му се.

– Ведрана, да ли си добро?

– Боље ми је. Слава Богу, помогао нам је и данас!

– Помаже мени себичњаку, како тек не би помогао теби, која у припадаш!

– Сви смо ми његова деца. Бог не прави разлику. Све нас подједнако воли.

– Ведрана, сад кад смо сами, желим да ти се извиним за зло које сам ти учинио. За све сам ја крив. Умало да те убијем! Молим те, опрости ми! Извини, извини, извини!…

Ведрана му се осмехује.

– Доста! Чула сам!

Пркос не престаје, све док Племенити и Цветана нису ушли у собу. Брат се сагиње и милује сестру по коси.

– Значи, чак и Ветар може да се повреди кад брзо трчи?

– И то се дешава кад не пази, брате мој!

Пркос је, чувши то, потпуно побледео.

– Ведрана, зар си ти Ветар ТИ-града?

Пре него што је стигла да одговори, реч преузима Цветана.

– Ма, хајде! Зар то сада први пут чујеш, Пркосе? Наша Ведрана трчи брзо и пажљиво. Ово је први пут да се повредила.

– Цветанино преувеличавање! – додаје Ведрана.

Цветана је прекрстила ручице и увређено се повукла у угао.

– Никада не лажем!

Брат и сестра се смеју њеном изразу лица. Пркос је мало збуњен, али се брзо сабере.

– Хајде да поставимо ствари на своје место! Ја сам изазвао Ведранину повреду.

– Пркосе, престани! – обраћа му се Ведрана.

– Молим те, пусти ме да наставим!

Тог тренутка стижу и Ведранини родитељи.

– Дакле, пошто сте сад сви на окупу, желим да вам кажем да сам ја крив за Ведранину повреду. Док смо трчали, хтео сам да је престигнем у једној оштрој кривини и ту се догодило зло. Прво Ведрану, а онда и све вас молим да ми опростите!

Нико од њих не показује да се љути на њега.

– Све је добро, кад се добро сврши! – одговара госпођа Добра.

Господин Стрпљиви грли Пркоса.

– Слушај, дете моје! Када Бог допушта да се догоди нешто лоше, на крају се из тога рађа нешто добро. Упамти то!

Пркос, осетивши љубав коју му указују, не може да задржи сузе. Цветана трчи и баца му се у загрљај, бришући му сузе.

– Јадни мој, Пркосе, не плачи! Видећеш да ћеш једног дана победити.

Он је чврсто стеже у загрљај. Не може јој објаснити ово што осећа први пут: радост и тугу истовремено. Сузе кајања испуњавају његову душу нежношћу и ведрином. Не жели да говори јер се боји да ће кроз речи изгубити ово што је задобио.

Ветар ЈА-града

Данас је био врло радостан дан за Ведранину породицу. Сестра њене мајке је данас, после дванаест година брака, родила девојчицу. То је и био разлог због којег је госпођа Добра јутрос тако журно отишла од куће. Господин Стрпљиви се вратио раније, па је заједно са децом испекао леп колач како би прославили радосни догађај. Сви су били весели, и нико није помињао Пркосову јутарњу љутњу. Тако ни он није морао да се оправдава. Када му је Ведрана предложила да се прошетају, са радошћу је прихватио. Кренули су заједно. Било је подне. Пркос је то сматрао добром приликом да своју другарицу упита нешто што га је дуже време занимало.

– Кад сам дошао у ТИ-град, сазнао сам да једно дете називају Ветром јер трчи врло брзо. Да ли је то истина?

Ведрана се изненадила, и устеже се да му одговори.

– Е… да, истина је.

– Ко ја то?

– Ма, није битно! Сва деца трче брзо.

– Ја желим да га упознам и да се такмичим са њим! Слажеш ли се да организујемо трку?

– А ако те победи?

– Нема шансе да ме победи!

– Немој бити тако сигуран! Претпоставимо да први стигне на циљ и победи те. Хоћеш ли се обрадовати?

Пркос застаје.

– Па, не бих се баш радовао! Вероватно ми се нимало не би свидело да ме победи пред свом осталом децом.

– А ако ти победиш, шта тиме добијаш?

– Осим тога што ће ме сви хвалити, добићу и титулу „Ветар ТИ-града“.

– И шта с тим? Мајка ми говори да треба да избегавамо да нас хвале и славе, јер то човека чини гордим.

– Ма, зар у вашим играма и такмичењима никада нико не побеђује?

– Наравно да побеђује! Нама је смисао игре да се радујемо. Није нам важно ко ће победити. Тако се онај ко изгуби, не нервира, а онај ко побеђује, не прави се важан.

– Али ја јако волим да се такмичим у трчању!

– И мени се трчање допада. зашто онда још увек седимо? Хоћеш да трчимо?

– Хоћу!

– Хајде онда да уживамо у ономе што волимо!

Почињу да трче. У почетку трче једно поред другог лаганим и уједначеним ритмом. Трче кроз ТИ-град и иду ка њивама. Стигавши до реке, Ведрана предлаже да мало застану. Пију воде и одмарају се.

– Први пут трчим зато што ми се допада, а не да бих победио.

– Зар није дивно? Када трчиш лагано, радујеш се природи. Чак ни ветар те не шиба, него милује по лицу.

– Желиш ли да трчимо уз реку?

– Желим! Успоримо још мало, јер има много камења!

Трче лагано и уједначеном брзином. Поред њих жубори река. Пркос се осмехује Ведрани. Посматра је док трче, тако витка подсећа га на перо ношено ветром. Почиње да убрзава, а она, да би била уз њега, чини исто. Пркос убрзава још више. Девојчица је и даље тик уз њега. Колико год да јури Пркос, она не заостаје. „Е, таман посла да не могу престићи ову гранчицу!“ – размишља дечак. Упиње се из све снаге како би је престигао. Нешто ниже, иза неких стена, треба да скрену. Ево његове велике прилике! Желећи да је престигне, улази у кривину под тако оштрим углом да се скоро нашао испред ње. Ведрана, да не би налетела на њега, скаче у страну и пада право на стене.

– Ведрана, ведрана!

Колико год да је дозива, она га не чује. Без свести лежи на камењу, а црвени поточић крви тече низ њено чело. Пркос се сагиње над њу и безуспешно покушава да је дозове к свести. Крв и даље тече. Обузет очајањем, гласно запомаже:

– Упомоћ, упомоћ!…

Уместо одговора, враћа му се одјек сопственог гласа.

Подиже девојчицу на руке и креће ка води.

– Убио сам те Ведрана, убио сам те!

Очи му се пуне сузама. Бујица врелих суза тече му низ образе. Спушта је поред воде и почиње да јој кваси лице свежом водом. Скида појас са њене хаљине и повезује јој главу. Крв цури слабије.

– Ведрана, отвори очи! Отвори очи, да видиш твог друга себичњака, који је желео тријумфе и победе!

Трља јој руке. Прича и плаче.

– Подигни руку, Ведрана, подигни је и ошамари ме, али не једном, него десет пута! Не десет, него двадесет, него сто! Учини то, јер заслужујем много, веома много шамара!

Одједном, усред плача, сетио се Бога своје мале пријатељице. Бога који се налази и на небу и на сваком месту. Клечећи уздиже поглед ка небу и почиње Му говорити:

– Боже мој, Ти све видиш и све чујеш. Ти познајеш наше мисли, и добре и лоше. Знаш са колико сам лукавства желео да победим. Нико се не може сакрити пред Тобом. Видиш колико се сад кајем због зла које сам нанео мојој најбољој другарици. Молим Те, Боже, учини да јој буде добро! Само је Ти можеш спасти. Обећавам Ти да ћу се потрудити да се променим. Никада више нећу покушати да победим на подао начин. Једино што Те молим је да Ведрана оздрави!

Говори и плаче. Први пут у животу плаче због љубави и бола. Како плаче, тако му са очију пада копрена који имају сви житељи ЈА-града. Иако плаче, његове очи први пут јасно виде сав сјај боја и светлости.  Чак му се чини да Ведранино крвљу обливено лице сија. У једном тренутку примећује да је отворила очи.

– Ведрана, јеси ли жива? Реци бар једну реч!

Лагано подижући руку, она дотиче његову.

Пресрећан, Пркос подиже руке ка небу.

– Благодарим ти, Боже мој! Сада схватам да си ти Бог свих људи. Ти не правиш изузетке. Опростио си и мени, великом себичњаку, и саслушао моју молитву. И поново тражим Твоју помоћ. Подај ми снаге да могу Ведрану да однесем до ТИ-града!

Веома полако и пажљиво, он је подиже, и носећи је на рукама, ступа са камена на камен. Пут је напоран јер његова другарица, иако подсећа на гранчицу, није баш тако лагана. Ово је најтежи тренутак у његовом животу. Без обзира на то, први пут зна да више није сам јер осећа Божје присуство. Корача и мисли на Њега. Стално разговара са Њим, и то га испуњава надом и храброшћу. Повремено застаје да предахне, па одмах наставља. Први пут не мисли на себе. Ведранин живот је једино што га занима. Срце му снажно лупа. Зној цури. Ноге повремено заклецају, па се плаши да ће се срушити. Нерпрестано моли  Бога за помоћ и корача. Једног тренутка у даљини примећује прве куће. Два човека који раде на оближњој њиви угледали су га и трче да му помогну.

– Хвала ти, Боже! – шапуће седајући на земљу.- Знао си да више нисам имао снаге и послао си ми помоћ. Сад разумем да без Тебе не можемо ништа да постигнемо!

 

Када чиниш добро, чини га на прави начин

Прошло је доста времена откако је Пркос стигао у ТИ-град. Осим гостопримства у Ведраниној кући, гостовао је и у другим породицама. То му је пружило прилику да изблиза упозна живот у ТИ-граду и да га упоређује са животом у ЈА-граду.

Живот у многочланој породици и није тако једноставан ако ниси њен члан. У почетку се Пркос тешко привикавао и често се у себи потресао због гужве која је владала. У великим породицама сви раде. Све се дели. Чак и мала деца имају неку обавезу. Пркос је много пута видео малу Цветану како јури да нахрани кокошке или да љуља бебу у колевци док њена мајка кува ручак. Старија деца помажу млађој. То је неприкосновен закон. Кад сви раде, он не сме да седи, чак и ако је гост! Од првог тренутка су му Ведрана и њена породица показали да га сматрају својим – једним од њих. Он помаже Ведрани и Племенитоме у њиховим пословима, али не чини то без награде. Његов циљ је да брзо заврше како би имали времена за игру и шетње.

За данас су се договорили да посете Смирену. Тако је Пркос од раног јутра помагао госпођи Доброј да што пре заврши послове. Уносио је дрва за ватру, потом се прихватио заливања баште и цвећа, а онда је урадио још неке послове у дворишту.

– Пркосе, Пркосе!

Подигао је главу и угледао комшиницу која се журно приближавала.

– Добар дан, госпођо Надо, шта се дешава?

– Молим те, дете моје, брзо ми позови госпођу Добру! Морам да разговарам са њом.

Одмах је потрчао да је позове. Кратко су причале, а онда се журно растале. Госпођа Добра је на путу до улаза у кућу скинула кецељу. Пркос се узнемирио. „Било би занимљиво када би сада отишла. Надам се да ће повести бебу и Цветану.“ Али недуго потом, види је како одлази сама.

– Пркосе, дете моје, одлазим. Ако Ведрани нешто затреба, помози јој!

– Госпођо Добра, још јуче смо вам рекли да ћемо данас ићи код Смирене.

– Да, али баш сада су ме обавестили да морам отићи. Ведрана ће ти објаснити. Ако се брзо вратим, ићи ћете по подне, у противном – сутра. Збогом, дете моје!

Пркос се љути и, уместо одговора на поздрав, шутира кофу за воду која се налази испред њега. Госпођа Добра журно излази из дворишта не осврнувши се. Или није чула, или се можда претварала. Ведрана се налази испред прозора са својим братићем и посматра целу сцену.

– Дакле, шта имаш сада да ми кажеш? Твоја мајка је отишла. А шта смо се ми договорили?

– Уђи унутра, па ћу ти објаснити! Не можемо се овако довикивати!

– Нису ми потребна објашњења! Ја идем сам. А ти остани сама да чуваш своју браћу!

Још један ударац ногом у кофу био је поздрав за Ведрану.

Није ни приметио како је стигао до куће учитељице Смирене. Лав се, лајући, врзмао око његових ногу тражећи да се играју.

– Боље би ти било да ми се склониш с пута! Нисам расположен за игру.

Смирена га, као и увек дочекује и, пажљиво га слушајући, сазнаје шта се догодило.

– Размисли мало, ниси ли можда погрешио што ниси саслушао Ведрану? Сигурно је постојао озбиљан разлог што је њена мајка тако журно отишла. Изгледа да те је љутња победила, уместо да ти победиш њу.

– Није било лако.

– Ни за кога није лако! Бар покушајмо да у тренутку срџбе не изговарамо речи које другог повређују Боље је да се тада удаљимо док се не смиримо.

– То сам и ја учинио. Отишао сам.

– Ипак си пре тога двапут шутнуо кофу.

– Од јутра сам обавио толико послова! Ни код куће се нисам толико умарао. Мислим да ме искоришћавају.

– Тако гледаш на ствари јер си очекивао награду за послове које си обавио. Добро би било да људима помажемо не очекујући противуслугу. Бог у својим рукама држи плату за добра дела која чинимо. Он нам је шаље онда када се најмање надамо.

– Никад нисам тако размишљао.

– Сад желим да те питам још нешто: да ли ти је за све ово време које си провео у Ведраниној кући, неко показао да си непожељан?

– Не. Нико.

– Можда су се пожалили да их замараш, или да због твог присуства немају довољно простора у кући?

– Не. Никада.

Праве ли понекад гримасе док ти сервирају јело?

– Рекао бих – управо супротно! Увек се са радошћу брину о мени.

– Да ли би ти се допало да све то чине тешка срца?

– Никако! Било би као да ми на посредан начин поручују да одем.

– Управо тако! Али ти људи не само да чине добро, него то чине и на прави начин. Размисли мало о томе.

Неко време обоје ћуте. Види се да је Пркос замишљен. После кратког времена Смирена му предлаже да се мало прошетају.

– Мислим да је боље да одем. Ведрана је сама и можда јој треба помоћ.

Смирена га посматра са осмехом.

– Донео си праву одлуку.

– Да, али како да им се појавим на очи? Шта да им кажем? Ружно сам се понео.

– Једноставно је! Извини им се!

Скаче на ноге као да га је убола оса.

– Немогуће! Ту реч никад нисам изговорио.

– Једну тако малу реч?

– Никако је не могу изустити!

Смирена се смеје.

– Једном мораш покушати! Ти ћеш бити на добитку. Иначе, понекад наше понашање може да говори уместо нас.

– У неком тренутку ћу покушати. Хвала ти за све!

– Бог те благословио! Изљуби децу уместо мене!

– То ћу сигурно учинити.

Одлази трчећи. У свести му се стално врте речи добре учитељице. „Када чиниш добро, чини га на прави начин. Не очекуј награду.“