У ТИ-граду

До сада је Пркос био уверен да не постоји лепши град од ЈА-града. Ово што сада види пред собом, одузима му дах.
– Дакле, како ти се чини?
– Прелепо је!
– Видиш ону децу тамо иза дрвета? Иди до њих! Сигурно је и Ведрана са њима. А ако није, они ће те одвести до ње.
Није му требало рећи ништа више. Појурио је ка деци.
– Пази на ногу!
– Не боли ме више! – довикује јој Пркос.
Задихан, стиже до деце. Смеју се, задубљени у игру, тако да га и не примећују. Он одмах препознаје Ведрану. Сећа се њеног смеха и косе.
– Ведрана… Ведрана! – дозива је Пркос.
Она се окреће изненађена.
– Пркосе, добри друже мој!
Грле се. Ведрани теку сузе радоснице. Остала деца, чим су чула његово име, почињу заједно да тапшу узвикујући:
– Добродошао у ТИ-град! Добродошао у ТИ-град!
– Очекивала сам те. Била сам сигурна да ћеш доћи.
– Прошао сам кроз многе потешкоће!
– Битно је да си успео. Дођи да те упознам са мојим пријатељима! Причала сам им о теби.
Сви се срдачно рукују са њим. Представљају се, а питања пљуште одасвуд. Пркос је затечен. Тако топао дочек и толико загрљаја никада до дотад није доживео. Ведрана примећује његову збуњеност и посредује:
– Слушајте ме сада! Наш другар је мокар и уморан. Предлажем следеће: повешћу га својој кући да се пресвуче и одмори, а сутра…
– Не сутра, данас, данас! – узвикују деца.
– Данас ће се одморити. Сутра ћемо се сви срести овде. Пркос ће нам тада испричати како је допутовао овамо. Слажете ли се?
– Слажемо се! Слажемо се!
Један високи дечак који све време држи Пркоса за раме, узвикује:
– Сви ћемо их отпратити до куће госпође Добре!
Крећу певајући:

Госпођо Добра, госпођо Добра,
види овај призор,
за увесељавање срца твога,
види кога доводе ти деца.

Пркос се смеје испеваној песмици. Дечак који га држи за раме, сагиње се и шапуће му:
– Ја сам Ведранин брат, зовем се Племенити. Госпођа Добра је наша мајка.
Госпођа Добра је изашла у двориште. На рукама држи малену девојчицу, а једно мало веће дете стоји крај ње радосно пљескајући ручицама. Привучени буком деце, дошле су и комшије. Сви су пожелели добродошлицу Пркосу. Госпођа Добра га је чврсто загрлила.
– Добродошао, дете моје!
Пркос је остао без речи. Не зна шта да каже. Госпођа Добра се обраћа свом великом сину:
– Племенити, покажи Пркосу где може да се опере и дај му чисту одећу! Ведрана, ти дођи са мном да спремимо вечеру! убрзо ће стићи и отац.
Сви седе за столом и слушају Пркоса док им приповеда своје доживљаје са путовања. Он, наравно, није поменуо никога од оних који су му помогли да стигне до ТИ-града. Желео је да у слави ужива сам. О свему прича тако уверљиво, те људи немају никаквог разлога да му не поверују. Чак му се и диве. Ведранин отац га је пријатељски потапшао по леђима.
– Браво, дете моје! Види се да ти је душа испуњена добротом, зато ти је Бог помогао да стигнеш овамо.
– Нико ми није помогао! Ја сам све сам постигао.
– Дете моје, Бог је саосећајан и помаже свим својим створењима.
– Не знам у којег Бога ви верујете. Ми у ЈА-граду имамо богињу. Она је наша краљица. Саветује нас, у њу верујемо. Сви знамо да човек у себи крије велику снагу. Та снага му помаже да победи све тешкоће. Наравно, пошто сам већ дошао овамо, хтео бих да упознам и вашег Бога.
Деца се немо погледаше. Госпођа Добра се осмехује свом супругу, а он поново пријатељски потапше Пркоса.
– Упознаћеш Га, упознаћеш Га!
– Ја предлажем да пођемо одмах данас Где је Његова палата?
– Његова палата? Небо је Његова палата!
– Небо?
Пркос је скочио зачуђен.
– Па како разговарате са Њим? Како вам помаже?
– Једноставно Му се обраћамо, као што ми сада разговарамо.
– И Он вас чује са толике удаљености? И може вам помоћи?
– Наравно! Увек се налази близу нас.
– И сада је овде и слуша нас – проговара мала Цветана.
– Зар хоћете рећи да је невидљив?
– Тачно!
Пркос је поцрвенео од узбуђења. Устаде и рече:
– Овог тренутрка хоћу да разговарам са Њим! Молим вас, реците Му да га тражи Пркос из ЈА-града!
Деца се осмехују и посматрају га са чуђењем.
– Седи, дете моје! Смири се! Још ниси ни стигао. Полако, све ћеш сазнати.
– Ја хоћу сада!
– Добро, пошто ти желиш сада, почнимо! Мислим да је прва ствар којој се мораш научити – стрпљење.

Истина је да онај ко жели да подучава једног становника ЈА-града и сам мора бити врло стрпљив. Као што смо рекли на почетку, становници ЈА-града не виде добро јер им њихово велико ЈА мути очи. Њихове уши чују само оно што им одговара. Верују да је исправно само оно што они кажу. Скоро је немогуће променити им мишљење. Иначе, себе сматрају веома паметнима. Како да послушају савет једног скромног становника ТИ-града? У њиховом речнику скроман значи блесав. Зар ће сад слушати блесаве?
Пркос је, осим свог великог ЈА, у себи носио и велики пркос, већи и од свог имена. Са друге стране, Ведранин отац, господин Стрпљиви, поседовао је стрпљење, такође веће од имена које носи. Прво што му је пало на памет, било је да лично разговара са својом породицом.
– Децо, од данас ћете Пркоса сматрати братом! Пошто га је Бог послао овамо, сви заједно траба да му помогнемо. Не кажем да ће бити лако! Довољан је један житељ ЈА-града да окрене наглавачке цео ТИ-град. Али, ми се надамо да ћемо уз Божју помоћ и помоћ наших суграђана успети.
– Када он буде мудровао, ми треба да ћутимо? Тата, па он ће нас сматрати глупима!
– Цветана, понекад је паметнији онај који ћути.
– У сваком случају, веома је поносан – примећује Племенити. – Стално говори: ЈА па ЈА! Помислио би неко да је то оружје које га штити.
– Па, лепо! Узећемо и ми наше оружје. Време је за битку. Ведрана, ти си Пркоса охрабрила да дође овамо. Да ли си спремна?
– Већ одавно, оче!
– Које је то оружје које побеђује становнике ЈА-града? хоћу и ја једно! – виче Цветана.
– у питању је ЉУБАВ, девојчице моја! – одговара мајка и узима је у загрљај.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *