Краљица Смирена

– Хајде, отвори очи! Погледај ме!

Пркос отвара очи и угледа девојку која га је миловала по коси.

– Покушај полагано да устанеш!

– Боли ме нога.

– Како си пао, ниси се јако ни повредио! Попиј мало воде!

Понешто од свеже воде, а углавном од благих додира ове дивне девојке, Пркос се брзо освестио.

– Пре него што сам задобио ударац, овде доле сам видео један мали град. Сад не видим ништа.

– Дрвеће око реке је веома високо, па се не види.

– Да ли је то Ти-Град?

– Јесте.

Пркос скаче на ноге.

– Пази на ногу, дете моје!

– Зар је могуће да сам стигао тако близу, и поново га изгубио из вида? Како ми се то десило?

– То ти знаш.

– Ја знам да моју главу треба добро промућкати. У тренутку кад размишљам о лепим стварима, наилазе некакве ружне мисли… И ево шта ми се онда дешава!

– Свим људима наилазе ружне мисли. Треба да научиш да не обраћаш пажњу на њих.

– Дакле?

– Па овако: када ти се појави нека од њих, покушај да је одагнаш. Ако почнеш да верујеш у њу, тада долазе једна за другом. А затим полагано из ума клизе у срце.

– Клизе?

– Наравно, и чим стигну у срце, долази срџба, злоба, а онда једно зло доноси друго. Зато је битно да их одмах отераш, да не обраћаш пажњу.

– Покушавам, али не успевам.

– Ако не можеш, постоји још један начин.

– Реци ми, реци ми!

– Потребно је да насупрот ружне мисли поставиш једну врло лепу. Останеш смирен и чекаш. Добра мисао ће победити.

– Зар може једна добра мисао да победи толико ружних?

– Може, и те како!

– Како су мудре твоје речи! Како се зовеш?

– Смирена.

– Ја се зовем Пркос. Из Ја-Града сам. Већ данима покушавам да стигнем до Ти-Града, али безуспешно.

Прича јој о познанству са Ведраном и свему што му се дешавало на путу довде.

– Немој бити разочаран! Приближио си се много у само неколико дана. Други покушавају годинама, па можда никад не стигну у Ти-Град. Тебе од њега дели само ова река.

– Можеш ли ми помоћи да је пређем?

– Прећи ћемо је заједно. Ухвати ме за руку и не бој се ничега!

– Смирена, реци ми зашто све што се на први поглед чини лако, у стварности бива тако тешко?

– Што је наше ЈА веће, утолико је све теже. Себичност је непотребна. Потребни су једноставност и смирење.

корачају држећи се за руку. Река тече силовито.

– Не видим никакав прелаз.

– Стижемо! Видиш ли оне дивовске стене? Оне секу снагу воде. Тамо ћемо прећи.

Стварно, на том делу река тече мирније. У води се налази велико камење. Скачу са једног на други. Стижу до узаног отвора. То је мали мрачни тунел који пролази између стена.

– Проћи ћемо онуда и стићи на другу страну – објашњава Смирена. Пркос се двоуми и размишља: „Куд ме води ова жена? Како сам тако лакомислено поверовао непознатој особи? Можда само глуми доброту? Чини ми се да би овде требало наступити мало лукавије. Пустићу је да сама пређе. Ако видим да је стигла на другу страну, онда ћу је прећи сам.“

У тренутку кад се Смирена сагнула да прође кроз мали тунел, Пркос изненада извлачи своју руку из њене. Истог тренба се оклизну и блуууп! – паде у реку. Вода почиње да га носи. Иако се чини да река овде није снажна, постоје јаке водене струје.

– У помоћ! Смирена…а…а! У помоћ!

Она, не губећи ни часа, скаче у реку. Плива брзо. Хвата га за одећу и полагано извлачи на обалу. Проћи ће мало времена док се освести.

– Ко зна о чему си опет размишљао!

– Боље да ти не кажем! Малопре смо разговарали о лошим мислима које клизе, зар не? Е, видиш, заједно са њима и ја сам се оклизнуо, и ево како изгледам…

Смирена се смеје.

– Као што видиш, делимо исту муку.

– Не знам како да ти се захвалим! Мало је недостајало да се удавим.

– Ако желиш да ми се захвалиш, хајде да пређемо реку! Мокри смо и морамо се пресвући.

Поново стижу до малог отвора. Пркос јој стеже руку.

– Држи ме чврсто! Хоћу да ме ти водиш. Сам никада нећу успети.

Управо то „ТИ“ које је изрекао, помогло је Пркосу да умањи своје ЈА и тако уђе у Ти-Град.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *