Добра помисао

Пркос је кренуо звиждућући и певајући. Док је размишљао како је старац добар и колико му је помогао, пут се простирао под њим. Чинило му се врло једноставним да стално мисли на добро. Није дуго корачао, кад одједном примети у даљини једног човека како поји свог коња. „Ево доброг човека“ – помислио је. „Застаћу да му се обратим.“

– Добар ти дан, добри мој човече!

– Добар дан! куд си ти кренуо?

– Крено сам у Ти-Град.

– Напорно је то путовање!

– Па, како се узме! Није баш тешко. Од нас зависи да ли ћемо стићи на одредиште.

Док су разговарали, Пркос је одложио свој завежљај на један камен. Приближио се коњу и помиловао га.

– Имаш најлепшег коња којег сам видео. Нека ти је жив и здрав. Како му је име?

– Шугавко.

– Шугавко? Е, није ваљда да ми ниси могао наћи лепше име?

– Види се, друже, да не знаш ништа о коњима. Ни то није заслужио!

Пркос, желећи да промени тему разговора, упита да ли је вода у поточићу чиста.

– Овде није тако добра. Иди мало даље! Између оног камења је извор.

– Хвала ти! Много си добар.

Корачао је ка извору. У тренутку кад се сагињао да пије, чуо је галоп коња. Подигао је главу и имао шта да види: коњаник одлази у трку, а на леђима му виси његов завежљај! Пун срџбе, Пркос јурну за њим и повика:

– Неваљалче, стани, стани! Мој завежљај! Врати ми мој завежљај!

Али коњаник се све више удаљавао ни не осврнувши се.

– Крадљивче! Неваљалче! Нико ми није крив, ја сам крив што сам ти се учтиво обратио! Чак сам и твог Шугавка похвалио да бих ти угодио. Крадљивче!

Стаза поче да се сужава. Корачао је разговарајући сам са собом: „Ах, старче, шта си ми учинио! Ти си крив за све. Да сам послушао моју краљицу, сад ми се не би дешавало све ово. Покушавајући да стално размишљам о добру, ево шта ме је снашло. Али, какав савет да ти да један стар човек!“

Стаза се испунила огромним камењем, и Пркос се кретао уз велики напор.

– Да ми није жао труда који сам уложио да дођем довде, кренуо бих назад да ти вратим твоје савете! А ова несносна стаза је пуна жбуња које ми је израњавило ноге!

Сунце пржи. Подне је. На све стране ћорсокаци. Потпуно исцрпљен седа на земљу, не знајући у ком правцу да настави. Огладнео је. Сетио се хране коју му је старац спремио за пут. Погнуо је главу и наслонио је на руке. Стаза је пуна камења. Одједном испод жбуња излази повелики балегар котрљајући једну купину. Пркос пружи руку и узе купину. Одува прашину са ње и поједе је. Балегар је неколико тренутака збуњено кружио у месту.

– Узалуд тражиш! Нема је, прогутао сам је! Опрости ми што сам ти ускратио оброк, али гладан сам. Како би било да ми донесеш још једну?

Балегар немо наставља свој пут.

– Наравно, бубице моја, то се зове крађа. Али видиш, кад си гладан, заборављаш на добро понашање!

У том тренутку, кроз његов ум попут муње прође лик човека који му је украо завежљај. „Да није и он гладовао? Сигурно је јадник био гладан, па зато ни на шта није обраћао пажњу! Био је мршав и блед. А ја сам викао и рекао му толико ружних речи!“ покајао се. „Значи, када би балегар говорио, и он би мене назвао крадљивцем, или би, можда, отишао ћутке?“ Устаде и потражи бубу.

– Где си, балегару? Зар си већ нестао?

Док је покушавао да га нађе, угледао је са своје десне стране широку стазу. Пут се рашчистио. Пркос поново корача испуњен радошћу. Нешто даље, наилази на дрво смокве пуно дивних плодова, а поред њега тече вода. Седа да се одмори. Док једе смокве, сећа се мудрог старца. „Старче, добро си ми ти рекао! Но како се чини, ја сам само на речима добар. Чак сам ти и препричао твоје савете! Али, на делима сам све упрскао!“ – признао је Пркос.

Најео се, попио воде, окрепио се. А сада је и пут био чист. Почео је да трчи све брже и брже, вичући: – Ти-Граде, Ведрана, стижем вам!

Испуњен радошћу, није ни приметио да се попео на један висок брежуљак. Застаје да би уживао у погледу и не верује својим очима. Између горостасног дрвећа, речица и језераца, налази се мноштво белих кућица, расутих попут јагањаца по ливади. Пресрећан узвикује:

– Живели! Пронашао сам га! Живели!

Низбрдица је за њега још лакша. Што је ближи Ти-Граду, срце му јаче лупа. Размишља о изненађењу које ће приредити Ведрани. Чим стигне, питаће некога где она станује, а онда ће одмах отићи тамо. Одједном се сетио њеног оца, који ју је журно повео из Ја-Града. „А, чекај мало“ – размишљао је – „ја сам га позвао у моју кућу, а он је одбио! Зато ја сада нећу трчати. Пронаћи ћу неког да их обавести о мом доласку. Нека се њен господин-отац потруди да ме позове. Прво ћу одбити, а онда…“. Пре него што је успео да заврши мисао, саплео се и … попут буренцета почео да се котрља низбрдо! Кад је, уз много јаука, коначно престао да се котрља, нашао се на обали широке и бурне реке. Ту је остао без свести.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *