Богиња Горда

Богиња Горда

Откад је Пркос упознао Ведрану, изгубио је мир. Што се тиче ТИ-града. нико ништа није знао да му каже о њему. У почетку су његови пријатељи, потакнути радозналошћу, показивали занимање, али су врло брзо одустали. Са друге стране, његови родитељи, који су веома заузети и запослени људи, не могу стално да се баве његовим питањима. Тако је Пркос дошао до закључка да је ТИ-град неважан, пошто нико ништа не зна о њему. Стога би, по правилу, његово истраживање овде требало да буде окончано. Ниједан становник ЈА-града нема времена за тако просте и небитне ствари.

Ипак, Пркос врло често мисли на Ведрану. И није само то: идеја да постане истраживач једног непознатог града узбуђује га. Али, прво мора да обавести родитеље. Упознавши их са својом замисли, изазвао је њихово негодовање.

– Реци нам, коначно, по чему је та девојчица боља од нас? Шта ли ти је напричала, кад је стално помињеш? – пита га сестра.

Сада, кад боље размисли о томе, Пркос схвата да Ведрана није много говорила. Више је он причао. Али начин на који га је слушала и њен осмех – били су нешто посебно, нешто што се не може изразити речима.

– Не ради се само о девојчици. У главу ми се увукла идеја да откријем тај град. Оче, шта мислиш ти о томе?

– Ја ти саветујем да не доносиш одлуку ако прво не питаш и нашу краљицу. Горда сигурно познаје ТИ-град. Било би добро да чујеш и њено мишљење. Потом ћеш видети шта ти је чинити.

– И ја се слажем – каже мајка. – Прво питај краљицу. Она све зна. иначе, то је добра прилика да одеш у њену палату и изразиш јој наше поштовање. Дете моје, свакако мораш успети! Можеш ли замислити да ће сви причати о теби? Постаћеш широм познат. Гледај да нас учиниш поноснима!

– Већ сутра ћу отићи у палату.

Пркос ће први пут лично сусрести краљицу. Познато му је да ко год жели да је види, прво мора писменим путем да је упозна са својим проблемом. Потом она, прочитавши молбу, одлучује кога ће лично саслушати. Пркос скоро целе ноћи није спавао због небројених покушаја да запише свој план.

Рано ујутру обукао је свечану одећу и кренуо. Наравно, није му ово први пут да долази у палату. Два пута годишње сви становници ЈА-града долазе овамо да честитају краљици. Једном – на почетку године, и други пут на њен рођендан, и тада се раскошно слави. У све остало време забрањено је узнемиравати је, осим ако неко има озбиљан проблем.

Заједно са још неким становницима, Пркос чека у пријемном салону док га не позову. Посматра простор око себе. Велики изрезбарени стубови подупиру кров. Цела таваница је осликана плавим бојама и подсећа на небо. Под је обложен сјајним мермером, а столице су пресвучене дебелим црвеним плишем. Иако има мало људи, нико не прича. Једино што се чује јесте громки глас дворјанина када некога прозива.

– Пркос, од оца Охолог, становник ЈА-града!

– Присутан!

– Крените за мном!

Пркос иде за дворјанином кроз један велики ходник. Испред сваких врата стоји по један чувар. Стижу у престону дворану. На улазу стоје два стражара, неми и ледени попут кипова. Онај који га прати, показује му да сам уђе у дворану. Његово срце снажно куца. Чим је прошао кроз врата, исправио се и корачао поносно, као на паради. Горда га посматра са висине, са њеног златног престола. На глави носи дијамантску круну. Коса јој је расута по раменима. Њена одежда је сјајна, црвена и извезена златом. Крај престола стоји њен секретар. Пркос зна, да од места на којем се сада налази, има тачно тридесет и три корака до престола.  Од синоћ је са мајком вежбао како да поздрави краљицу. Кад стигне пред њу, треба да начини два дубока наклона. Један у част њене моћи, други за њену лепоту. Такав је пропис.

Срећом, Горда је у једном тренутку мало померила усне и насмешила му се, иначе би помислио да није стварна, жива. Сада, кад је види изблиза, примећује да је њен нос прћастији него код осталих становника ЈА-града.

– Дакле, ти си Пркос, који жели да путује да би пронашао ТИ-град?

– Јесам, величанство.

Она га посматра уздигнуте браде, полуспуштених трепавица.

– Зар ти није познато да не постоји лепши и већи град од нашег?

– Познато ми је величанство. Али желим да постанем истраживач тог града.

– Радујем се твојој смелости. Такви треба да су сви моји поданиици. Наравно, радо бих ти дала свој пристанак, кад би то путовање вредело труда. Спремила бих ти и сјајно славље за твој повратак. На жалост, ТИ-град је најбезначајнији град који постоји. Његови становници су ништавни. Сазнала сам да су неки од њих били овде и да си их упознао.

– Јесам, величанство.

– Усудили су се да дођу довде и да се не поклоне твојој краљици! Већ сам тај поступак изазива гађење. Ја, дете моје, желим да те поштедим велике и непотребне муке. Али, ако си упоран, можеш ићи. Ипак, пази! Никада немој прихватити да неко завлада тобом. Куд год да идеш, са ким год да се сретнеш, увек у себи реци: „Прво ЈА, прво ЈА!“ Те две мале речи су чаробне. Помоћи ће ти да премостиш тешкоће. Увек ћеш бити победник. Јеси ли разумео?

– Јесам величанство.

– Хајде да чујем како их изговараш!

– Пркос се протеже и узвикује:

– Прво ЈА! Прво ЈА!

– Гласније, дете моје, гласније! Изговарај их и осећај их!

– Прво ЈА! Прво ЈА!

– Тако треба, тако треба! Сада можеш ићи.

– Хвала величанство. Моја породица вем изражава поштовање.

– Пренеси им моје поздраве!

Руком му даје знак да може отићи. Он поново начини два наклона и удаљи се.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *