Дневне архиве: 26. маја 2013.

план јеловника за период 27. – 31. мај

ДОРУЧАК
УЖИНА
РУЧАК

понедељак

мини пице, јогурт
воће
супа, пилав, салата

уторак

слана штрудла, кисело млеко
воће
супа, спанаћ, јогурт

среда

павлака, шунка, јогурт
воће
супа, кромпир, риба, салата

четвртак

прженице, кисело млеко
воће
супа, сармице, кисело млеко

петак

слатка штрудла, млеко, чај
воће
супа, гулаш, макароне, сир

27. – 31. мај

ПОНЕДЕЉАК:
Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“
Еколошка азбука

УТОРАК:
Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“
Рециклирање дискова

СРЕДА:
Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“

ЧЕТВРТАК:
„Шта све може да се рециклира“

ПЕТАК:
Учимо песму Бранка Коцкице „Ласте“
Хранимо птице у парку

27. – 31. мај

ДРАМАТИЗАЦИЈА ПРИЧЕ „ЦРВЕНКАПА“

Гињол лутка обучена као Црвенкапа носи у руци корпу и прича деци да је кренула да набере цвеће за своју баку. Позива децу да јој помогну, „беру“ цвеће расуто по соби, природно или исечено од колаж папира. Бака највише воли црвено цвеће, а деца у Црвенкапину корпу стављају само црвене светове. Црвенкапа мирише цвеће, подстиче децу да и она то чине. Захваљује се деци, поздравља их и одлази. Ова игра се може организовати у соби или у дворишту.
Гињол лутка ће другог дана позвати децу да „праве“ колаче и носе их баки. Кад су направили колаче иду код баке, пролазе кроз шуму (провлаче се између стола и столица) и певају песму „Ко се боји вука још“. Лутка бака их дочекује, заједнички се радују сусрету и настављају игру.

Дечје игре у ТИ-граду

Данас ће се Пркос први пут играти са децом из ТИ-града. Узбуђен је. Окупило се, много деце. Сви хоће да се играју са њим. Стоје подељени у групе. Ведрана, да би надјачала вику, узвикује:
– Чујте ме, неко треба да буде вођа, како би усмеравао групе. Ко жели да буде вођа?
– Ја, ја! – виче Пркос и диже руке високо како би га сви видели.
– Ти, ти! – узвикују заједно деца, и игра почиње.
Први пут у животу Пркос се игра са толико деце – велике и мале, са толико девојчица и дечака!
Наравно, понекад је незадовољан што млађи не могу баш све да постигну, па због тога заостају. Тада им у помоћ прискачу старија деца, и на крају чак уживају у тим малим застојима у игри. По свршетку игре, сви су поседали на меку траву и траже од Пркоса да им исприча нешто о својој домовини. Он кратко размишља. Сећа се деце у ЈА-граду, која се никада не мире међусобно како би се заједно играла. Такође се сећа и својих другова, који га увек разочарају, као и старије деце, која се друже само међу собом и никада не обраћају пажњу на млађе. Ништа од свега тога не жели да исприча својим новим друговима. Жели да им каже нешто што ће оставити утисак на њих, нешто на шта ће он бити поносан. И тако, почиње им причу о краљици Гордој. Са пуно топлине прича о свјој богињи. Деца га слушају без речи. На крају им описује њену величанствену палату, коју двапут годишње посећују сви становници ЈА-града.
– Ах, ах – виче Цветана – како ја жалим ту јадницу што живи окружена леденим кристалом! Сама помисао на то ме ужасава.
– Мени је жао свих становника ЈА-града, јер своју краљицу виде само два пута годишње! – говори један високи дечак.
– Ко год има неки проблем, тражи да буде примљен на разговор – објашњава им Пркос.
Ведрана примећује да је њен пријатељ увређен, па се меша у разговор.
– Немој замерити деци! Ми овде живимо потпуно другачије. Волимо и поштујемо нашу краљицу, али је можемо видети кад год пожелимо, скоро сваког дана. Зато што је она и наша учитељица.
– Учитељица? Немогуће! Могу разумети краљицу која је и богиња, али учитељица – то чујем први пут.
– Сутра имамо наставу, па ћеш доћи са нама да је упознаш и да се увериш.
– Хоћу да идемо сада, хоћу да кренемо одмах! – устаје и виче Пркос.
И Племенити устаје и грли га.
– Друже мој, данас смо се тако лепо играли, сви смо весели због тога! Хајдемо сада кући, очекују нас на вечери! Сутра ћемо поћи сви заједно да упознаш нашу краљицу.
Уз мало лепих речи и много љубави, Племенити је успео да их убеди да сви добро расположени оду својим кућама.

У ТИ-граду

До сада је Пркос био уверен да не постоји лепши град од ЈА-града. Ово што сада види пред собом, одузима му дах.
– Дакле, како ти се чини?
– Прелепо је!
– Видиш ону децу тамо иза дрвета? Иди до њих! Сигурно је и Ведрана са њима. А ако није, они ће те одвести до ње.
Није му требало рећи ништа више. Појурио је ка деци.
– Пази на ногу!
– Не боли ме више! – довикује јој Пркос.
Задихан, стиже до деце. Смеју се, задубљени у игру, тако да га и не примећују. Он одмах препознаје Ведрану. Сећа се њеног смеха и косе.
– Ведрана… Ведрана! – дозива је Пркос.
Она се окреће изненађена.
– Пркосе, добри друже мој!
Грле се. Ведрани теку сузе радоснице. Остала деца, чим су чула његово име, почињу заједно да тапшу узвикујући:
– Добродошао у ТИ-град! Добродошао у ТИ-град!
– Очекивала сам те. Била сам сигурна да ћеш доћи.
– Прошао сам кроз многе потешкоће!
– Битно је да си успео. Дођи да те упознам са мојим пријатељима! Причала сам им о теби.
Сви се срдачно рукују са њим. Представљају се, а питања пљуште одасвуд. Пркос је затечен. Тако топао дочек и толико загрљаја никада до дотад није доживео. Ведрана примећује његову збуњеност и посредује:
– Слушајте ме сада! Наш другар је мокар и уморан. Предлажем следеће: повешћу га својој кући да се пресвуче и одмори, а сутра…
– Не сутра, данас, данас! – узвикују деца.
– Данас ће се одморити. Сутра ћемо се сви срести овде. Пркос ће нам тада испричати како је допутовао овамо. Слажете ли се?
– Слажемо се! Слажемо се!
Један високи дечак који све време држи Пркоса за раме, узвикује:
– Сви ћемо их отпратити до куће госпође Добре!
Крећу певајући:

Госпођо Добра, госпођо Добра,
види овај призор,
за увесељавање срца твога,
види кога доводе ти деца.

Пркос се смеје испеваној песмици. Дечак који га држи за раме, сагиње се и шапуће му:
– Ја сам Ведранин брат, зовем се Племенити. Госпођа Добра је наша мајка.
Госпођа Добра је изашла у двориште. На рукама држи малену девојчицу, а једно мало веће дете стоји крај ње радосно пљескајући ручицама. Привучени буком деце, дошле су и комшије. Сви су пожелели добродошлицу Пркосу. Госпођа Добра га је чврсто загрлила.
– Добродошао, дете моје!
Пркос је остао без речи. Не зна шта да каже. Госпођа Добра се обраћа свом великом сину:
– Племенити, покажи Пркосу где може да се опере и дај му чисту одећу! Ведрана, ти дођи са мном да спремимо вечеру! убрзо ће стићи и отац.
Сви седе за столом и слушају Пркоса док им приповеда своје доживљаје са путовања. Он, наравно, није поменуо никога од оних који су му помогли да стигне до ТИ-града. Желео је да у слави ужива сам. О свему прича тако уверљиво, те људи немају никаквог разлога да му не поверују. Чак му се и диве. Ведранин отац га је пријатељски потапшао по леђима.
– Браво, дете моје! Види се да ти је душа испуњена добротом, зато ти је Бог помогао да стигнеш овамо.
– Нико ми није помогао! Ја сам све сам постигао.
– Дете моје, Бог је саосећајан и помаже свим својим створењима.
– Не знам у којег Бога ви верујете. Ми у ЈА-граду имамо богињу. Она је наша краљица. Саветује нас, у њу верујемо. Сви знамо да човек у себи крије велику снагу. Та снага му помаже да победи све тешкоће. Наравно, пошто сам већ дошао овамо, хтео бих да упознам и вашег Бога.
Деца се немо погледаше. Госпођа Добра се осмехује свом супругу, а он поново пријатељски потапше Пркоса.
– Упознаћеш Га, упознаћеш Га!
– Ја предлажем да пођемо одмах данас Где је Његова палата?
– Његова палата? Небо је Његова палата!
– Небо?
Пркос је скочио зачуђен.
– Па како разговарате са Њим? Како вам помаже?
– Једноставно Му се обраћамо, као што ми сада разговарамо.
– И Он вас чује са толике удаљености? И може вам помоћи?
– Наравно! Увек се налази близу нас.
– И сада је овде и слуша нас – проговара мала Цветана.
– Зар хоћете рећи да је невидљив?
– Тачно!
Пркос је поцрвенео од узбуђења. Устаде и рече:
– Овог тренутрка хоћу да разговарам са Њим! Молим вас, реците Му да га тражи Пркос из ЈА-града!
Деца се осмехују и посматрају га са чуђењем.
– Седи, дете моје! Смири се! Још ниси ни стигао. Полако, све ћеш сазнати.
– Ја хоћу сада!
– Добро, пошто ти желиш сада, почнимо! Мислим да је прва ствар којој се мораш научити – стрпљење.

Истина је да онај ко жели да подучава једног становника ЈА-града и сам мора бити врло стрпљив. Као што смо рекли на почетку, становници ЈА-града не виде добро јер им њихово велико ЈА мути очи. Њихове уши чују само оно што им одговара. Верују да је исправно само оно што они кажу. Скоро је немогуће променити им мишљење. Иначе, себе сматрају веома паметнима. Како да послушају савет једног скромног становника ТИ-града? У њиховом речнику скроман значи блесав. Зар ће сад слушати блесаве?
Пркос је, осим свог великог ЈА, у себи носио и велики пркос, већи и од свог имена. Са друге стране, Ведранин отац, господин Стрпљиви, поседовао је стрпљење, такође веће од имена које носи. Прво што му је пало на памет, било је да лично разговара са својом породицом.
– Децо, од данас ћете Пркоса сматрати братом! Пошто га је Бог послао овамо, сви заједно траба да му помогнемо. Не кажем да ће бити лако! Довољан је један житељ ЈА-града да окрене наглавачке цео ТИ-град. Али, ми се надамо да ћемо уз Божју помоћ и помоћ наших суграђана успети.
– Када он буде мудровао, ми треба да ћутимо? Тата, па он ће нас сматрати глупима!
– Цветана, понекад је паметнији онај који ћути.
– У сваком случају, веома је поносан – примећује Племенити. – Стално говори: ЈА па ЈА! Помислио би неко да је то оружје које га штити.
– Па, лепо! Узећемо и ми наше оружје. Време је за битку. Ведрана, ти си Пркоса охрабрила да дође овамо. Да ли си спремна?
– Већ одавно, оче!
– Које је то оружје које побеђује становнике ЈА-града? хоћу и ја једно! – виче Цветана.
– у питању је ЉУБАВ, девојчице моја! – одговара мајка и узима је у загрљај.