Дневне архиве: 19. маја 2013.

Врховима Голије – подмладак ПД „Каблар“

Краљица Смирена

– Хајде, отвори очи! Погледај ме!

Пркос отвара очи и угледа девојку која га је миловала по коси.

– Покушај полагано да устанеш!

– Боли ме нога.

– Како си пао, ниси се јако ни повредио! Попиј мало воде!

Понешто од свеже воде, а углавном од благих додира ове дивне девојке, Пркос се брзо освестио.

– Пре него што сам задобио ударац, овде доле сам видео један мали град. Сад не видим ништа.

– Дрвеће око реке је веома високо, па се не види.

– Да ли је то Ти-Град?

– Јесте.

Пркос скаче на ноге.

– Пази на ногу, дете моје!

– Зар је могуће да сам стигао тако близу, и поново га изгубио из вида? Како ми се то десило?

– То ти знаш.

– Ја знам да моју главу треба добро промућкати. У тренутку кад размишљам о лепим стварима, наилазе некакве ружне мисли… И ево шта ми се онда дешава!

– Свим људима наилазе ружне мисли. Треба да научиш да не обраћаш пажњу на њих.

– Дакле?

– Па овако: када ти се појави нека од њих, покушај да је одагнаш. Ако почнеш да верујеш у њу, тада долазе једна за другом. А затим полагано из ума клизе у срце.

– Клизе?

– Наравно, и чим стигну у срце, долази срџба, злоба, а онда једно зло доноси друго. Зато је битно да их одмах отераш, да не обраћаш пажњу.

– Покушавам, али не успевам.

– Ако не можеш, постоји још један начин.

– Реци ми, реци ми!

– Потребно је да насупрот ружне мисли поставиш једну врло лепу. Останеш смирен и чекаш. Добра мисао ће победити.

– Зар може једна добра мисао да победи толико ружних?

– Може, и те како!

– Како су мудре твоје речи! Како се зовеш?

– Смирена.

– Ја се зовем Пркос. Из Ја-Града сам. Већ данима покушавам да стигнем до Ти-Града, али безуспешно.

Прича јој о познанству са Ведраном и свему што му се дешавало на путу довде.

– Немој бити разочаран! Приближио си се много у само неколико дана. Други покушавају годинама, па можда никад не стигну у Ти-Град. Тебе од њега дели само ова река.

– Можеш ли ми помоћи да је пређем?

– Прећи ћемо је заједно. Ухвати ме за руку и не бој се ничега!

– Смирена, реци ми зашто све што се на први поглед чини лако, у стварности бива тако тешко?

– Што је наше ЈА веће, утолико је све теже. Себичност је непотребна. Потребни су једноставност и смирење.

корачају држећи се за руку. Река тече силовито.

– Не видим никакав прелаз.

– Стижемо! Видиш ли оне дивовске стене? Оне секу снагу воде. Тамо ћемо прећи.

Стварно, на том делу река тече мирније. У води се налази велико камење. Скачу са једног на други. Стижу до узаног отвора. То је мали мрачни тунел који пролази између стена.

– Проћи ћемо онуда и стићи на другу страну – објашњава Смирена. Пркос се двоуми и размишља: „Куд ме води ова жена? Како сам тако лакомислено поверовао непознатој особи? Можда само глуми доброту? Чини ми се да би овде требало наступити мало лукавије. Пустићу је да сама пређе. Ако видим да је стигла на другу страну, онда ћу је прећи сам.“

У тренутку кад се Смирена сагнула да прође кроз мали тунел, Пркос изненада извлачи своју руку из њене. Истог тренба се оклизну и блуууп! – паде у реку. Вода почиње да га носи. Иако се чини да река овде није снажна, постоје јаке водене струје.

– У помоћ! Смирена…а…а! У помоћ!

Она, не губећи ни часа, скаче у реку. Плива брзо. Хвата га за одећу и полагано извлачи на обалу. Проћи ће мало времена док се освести.

– Ко зна о чему си опет размишљао!

– Боље да ти не кажем! Малопре смо разговарали о лошим мислима које клизе, зар не? Е, видиш, заједно са њима и ја сам се оклизнуо, и ево како изгледам…

Смирена се смеје.

– Као што видиш, делимо исту муку.

– Не знам како да ти се захвалим! Мало је недостајало да се удавим.

– Ако желиш да ми се захвалиш, хајде да пређемо реку! Мокри смо и морамо се пресвући.

Поново стижу до малог отвора. Пркос јој стеже руку.

– Држи ме чврсто! Хоћу да ме ти водиш. Сам никада нећу успети.

Управо то „ТИ“ које је изрекао, помогло је Пркосу да умањи своје ЈА и тако уђе у Ти-Град.

 

Добра помисао

Пркос је кренуо звиждућући и певајући. Док је размишљао како је старац добар и колико му је помогао, пут се простирао под њим. Чинило му се врло једноставним да стално мисли на добро. Није дуго корачао, кад одједном примети у даљини једног човека како поји свог коња. „Ево доброг човека“ – помислио је. „Застаћу да му се обратим.“

– Добар ти дан, добри мој човече!

– Добар дан! куд си ти кренуо?

– Крено сам у Ти-Град.

– Напорно је то путовање!

– Па, како се узме! Није баш тешко. Од нас зависи да ли ћемо стићи на одредиште.

Док су разговарали, Пркос је одложио свој завежљај на један камен. Приближио се коњу и помиловао га.

– Имаш најлепшег коња којег сам видео. Нека ти је жив и здрав. Како му је име?

– Шугавко.

– Шугавко? Е, није ваљда да ми ниси могао наћи лепше име?

– Види се, друже, да не знаш ништа о коњима. Ни то није заслужио!

Пркос, желећи да промени тему разговора, упита да ли је вода у поточићу чиста.

– Овде није тако добра. Иди мало даље! Између оног камења је извор.

– Хвала ти! Много си добар.

Корачао је ка извору. У тренутку кад се сагињао да пије, чуо је галоп коња. Подигао је главу и имао шта да види: коњаник одлази у трку, а на леђима му виси његов завежљај! Пун срџбе, Пркос јурну за њим и повика:

– Неваљалче, стани, стани! Мој завежљај! Врати ми мој завежљај!

Али коњаник се све више удаљавао ни не осврнувши се.

– Крадљивче! Неваљалче! Нико ми није крив, ја сам крив што сам ти се учтиво обратио! Чак сам и твог Шугавка похвалио да бих ти угодио. Крадљивче!

Стаза поче да се сужава. Корачао је разговарајући сам са собом: „Ах, старче, шта си ми учинио! Ти си крив за све. Да сам послушао моју краљицу, сад ми се не би дешавало све ово. Покушавајући да стално размишљам о добру, ево шта ме је снашло. Али, какав савет да ти да један стар човек!“

Стаза се испунила огромним камењем, и Пркос се кретао уз велики напор.

– Да ми није жао труда који сам уложио да дођем довде, кренуо бих назад да ти вратим твоје савете! А ова несносна стаза је пуна жбуња које ми је израњавило ноге!

Сунце пржи. Подне је. На све стране ћорсокаци. Потпуно исцрпљен седа на земљу, не знајући у ком правцу да настави. Огладнео је. Сетио се хране коју му је старац спремио за пут. Погнуо је главу и наслонио је на руке. Стаза је пуна камења. Одједном испод жбуња излази повелики балегар котрљајући једну купину. Пркос пружи руку и узе купину. Одува прашину са ње и поједе је. Балегар је неколико тренутака збуњено кружио у месту.

– Узалуд тражиш! Нема је, прогутао сам је! Опрости ми што сам ти ускратио оброк, али гладан сам. Како би било да ми донесеш још једну?

Балегар немо наставља свој пут.

– Наравно, бубице моја, то се зове крађа. Али видиш, кад си гладан, заборављаш на добро понашање!

У том тренутку, кроз његов ум попут муње прође лик човека који му је украо завежљај. „Да није и он гладовао? Сигурно је јадник био гладан, па зато ни на шта није обраћао пажњу! Био је мршав и блед. А ја сам викао и рекао му толико ружних речи!“ покајао се. „Значи, када би балегар говорио, и он би мене назвао крадљивцем, или би, можда, отишао ћутке?“ Устаде и потражи бубу.

– Где си, балегару? Зар си већ нестао?

Док је покушавао да га нађе, угледао је са своје десне стране широку стазу. Пут се рашчистио. Пркос поново корача испуњен радошћу. Нешто даље, наилази на дрво смокве пуно дивних плодова, а поред њега тече вода. Седа да се одмори. Док једе смокве, сећа се мудрог старца. „Старче, добро си ми ти рекао! Но како се чини, ја сам само на речима добар. Чак сам ти и препричао твоје савете! Али, на делима сам све упрскао!“ – признао је Пркос.

Најео се, попио воде, окрепио се. А сада је и пут био чист. Почео је да трчи све брже и брже, вичући: – Ти-Граде, Ведрана, стижем вам!

Испуњен радошћу, није ни приметио да се попео на један висок брежуљак. Застаје да би уживао у погледу и не верује својим очима. Између горостасног дрвећа, речица и језераца, налази се мноштво белих кућица, расутих попут јагањаца по ливади. Пресрећан узвикује:

– Живели! Пронашао сам га! Живели!

Низбрдица је за њега још лакша. Што је ближи Ти-Граду, срце му јаче лупа. Размишља о изненађењу које ће приредити Ведрани. Чим стигне, питаће некога где она станује, а онда ће одмах отићи тамо. Одједном се сетио њеног оца, који ју је журно повео из Ја-Града. „А, чекај мало“ – размишљао је – „ја сам га позвао у моју кућу, а он је одбио! Зато ја сада нећу трчати. Пронаћи ћу неког да их обавести о мом доласку. Нека се њен господин-отац потруди да ме позове. Прво ћу одбити, а онда…“. Пре него што је успео да заврши мисао, саплео се и … попут буренцета почео да се котрља низбрдо! Кад је, уз много јаука, коначно престао да се котрља, нашао се на обали широке и бурне реке. Ту је остао без свести.

 

20. – 24. мај

ПОНЕДЕЉАК: Еколошки експеримент: Биљке испуштају кисеоник док производе храну. Шта ће бити са листом биљке ако… Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“.

УТОРАК: Еколошки експеримент: „Доста је више киселе кише.“ Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“.

СРЕДА: Еколошки експеримент: „Мигољави баштовани.“ Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“.

ЧЕТВРТАК: Еколошки експеримент: „Како да очистиш прљаву воду?“ Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“.

ПЕТАК: Еколошки експеримент: „Коренкове невоље.“ Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“.

 

 

20. – 24. мај

ДОХВАТИ КОЛУТИЋ

После показивања колутића са привезаном траком, одрасли ставља колутић на под или сто, тако да га дете може дохватити само ако га привуче траком.

Одрасли подстиче дете да дохвати колутић, а затим показује како се може дохватити. Игра се понавља два – три пута, а затим се задатак отежава додавањем више нових трака. Дете се подстиче да привуче играчку одговарајућом траком.

У овим активностима где дете привлачи играчку везану траком, задатак је уочавање узрочно последичних веза.

У првом случају дете треба да уочи чист однос између два предмета, у конкретном случају колутића и траке, тј. да уочи да су та два предмета везана.

У другом случају треба да уочи која је трака везана за предмет.