Дневне архиве: 12. маја 2013.

13. – 17. мај 2013.

ПОНЕДЕЉАК:

старија деца: Принцеза и одјек – други део

млађа деца: Рукавица – Украјинска бајка

УТОРАК:

старија деца: Принцеза и одјек – други део

млађа деца: задаци типа: Искључи трећег

СРЕДА:

старија деца: Принцеза и одјек – други део

млађа деца: формирање скупова по изабраном критеријуму

ЧЕТВРТАК:

старија деца: Принцеза и одјек – други део

млађа деца: Календар играчака

ПЕТАК:

старија деца: Принцеза и одјек – други део

млађа деца: игра: Пет жабица

 

 

 

 

 

13. – 17. мај 2013.

Ко живи у кућици?

За ову игру користе се играчке куца, маца, петао… и кућица коју је одрасли претходно направио пред децом. Обраћа се деци: „Погледајте ко је ушао у кућицу. Маца је ушла у кућицу. Мијау, мијау, мијау… мац,мац. Отишла је маца. Нема маце. Ку-ку-ри-ку. Дошао је петлић. Петлићу, петлићу… Ушао је и петлић у кућицу. Нема петлића. Децо, хајде да позовемо све ов еживотиње. мацу ћемо звати: мац, мац, мац… Урадите ручицом овако (покаже им).“ Затим поново показује мацу. „Гледајте, децо, маца је дошла, како је лепа маца (даје деци да је помазе).

Сада ћемо куцу да позовемо. Ав, ав, ав… дођи нам куцо (деца изводе покрете рукама). Ево, дошла нам је куца. наша добра куца.“ На такав начин деца зову и петлића и друге животиње. После овако изведене активности свако дете треба по слободном изору да узме – изабре играчку за самосталну игру.

Мудри старац

Пре него што је посетио краљичину палату, Пркос је свом брату предложио да заједно крену на пут. Понос је био три године старији од њега, али изгледа да није делио његово одушевљење. „Мени је овде сасвим добро“ – говорио је. „Ја-Град је најлепши град. Зашто да се безразложно мучимо?“ Са друге стране, његова сестра Амбиција желела је да пође са њим, али родитељи јој то нису одобрили јер је била још мала. Тако је Пркос, пошто је саслушао краљичине савете, сам кренуо на велики пут.

Већ три дана Пркос корача ка непознатом циљу. Прошао је брда и долине, али није видео никакав град, нити људе. Кренуо је на пут пун очекивања да доживи пустоловине, али га је полако обузимало разочарење. Недостаје му његов лепи град, који је напустио и пита се да ли је Ти-Град вредан толике муке и труда. Срце му обузима туга. Вече полако почиње да пада. Спушта се низ један планински обронак тражећи сигурно склониште да преноћи. Одједном му се чини да осећа мирис паљевине. Види дим који се на извесној удаљености уздиже иза неког дрвећа. Убрзава корак и размишља: ко ли је то запалио ватру? Сигурно је неки човек. Приближавајући се, угледао је улаз у пећину и некога како седи пред њом. Потрчао је пун узбуђења. Не верује својим очима! Један старац дуге седе браде седи поред ватре и чини се да нешто кува.

– Старче, старче! – узвикује Пркос трчећи.

Старац устаје и даје му знак руком да се приближи. Пркос стиже до њега задихан. Дрхти целим телом.

– Добродошао, добродошао!

Старац га хвата за рамена и поставља да седне на један велики пањ крај ватре.

– Одмори се! Смири се мало, па ћемо после разговарати.

Покрива га старим, похабаним ћебетом и даје му воде.

Пркосу треба времена да поврати снагу. Делом због радости што је после три дана поново видео човека, делом због трчања и узрујаности! Први пут му се дешава да му цвокоћу зуби и да не може да изусти ни реч. Посматра старца како сасвим смирено наставља да кува.  Приметио је да се овај није нимало изненадио што га види. Помисли да га је очекивао. Старац вади из лонца рибу и сече је на два дела. Сипа чорбу у два дрвена тањира.

– Зато сам данас упецао велику рибу, јер сам очекивао госта. Риба је речна, свидеће ти се.

Пркос је био толико гладан да би му и кувани камен, да су му га понудили, био укусан. Једу ћутке. Уз топло јело и старчево друштво, полагано се смирује. Али, чудно му је што га овај ништа не пита. Зар није радознао да сазна како је једно дете доспело у ову пустињу? Одлучује да први прекине тишину.

– Тражим Ти-Град. Да ли си можда чуо за њега?

Старац се осмехује и клима главом.

– Знам понешто, знам понешто.

Пркос скаче на ноге, хвата га за рамена и тресе га.

– Говори, дедице, говори брзо! Је ли близу? Шта знаш о њему?

– Видим, јело те је потпуно окрепило. Седи!

– Мислиш да ми је до седења? Треба да сазнам сада, одмах! Трагам већ три дана, а ништа нисам нашао.

– Да трагаш и стотину и три дана, опет нећеш ништа наћи!

– Зашто?

– Зато што не трагаш на прави начин.

Пркос престаде да скаче и седе.

– Чуј, старче, реци ми оно што треба да ми кажеш, реци ми! Ја се нећу вратити у Ја-Град ако не нађем Ти-Град. Добио сам упутства од моје краљице.

Старац се осмехује.

– Ако будеш пратио упутства твоје краљице, буди сигуран да нећеш наћи Ти-Град ни за сто година!

Пркос поскочи сав зајапурен, као да га је убола оса.

– Поштујем твоје године, старче, али ти забрањујем да ружно говориш о мојој краљици!

– Пошто видим да си врло уморан, боље лези да спаваш, па ћемо причати ујутру.

– Не могу никако да спавам!

– Па добро! Онда ћу ја први поћи на спавање. Дођи да ти покажем где ћеш лећи!

Пркос се тресе од срџбе, али покушава да то прикрије. Улазе у пећину. Толико је мала да у њу једва стају два човека. На једном крају је прострта асура.

– Ти лези овде и покриј се овим ћебетом – говори му старац.

Пркос жели да пита старца где ће он лећи, јер не види другу асуру. Ипак, одустаје пошто га срџба још није прошла. На крају крајева, он је гост, а уз то и дете. Старац нека чини што год хоће.

– Лаку ноћ, дете моје!

– Лаку ноћ! – одговара му намрштено.

„Ах, кад бих могао мало да одспавам!“ – размишља. „Чим сване устаћу и отићи ћу. Ја ћу сам наћи Ти-Град. Нико  ми није потребан.“

Пошто се неко време вртео као чигра, накратко га ухвати сан. Кад је отворио очи, још је било мрачно, а старца није било. Изашао је из пећине и видео га како седи на једном камену и посматра небо. Приближио му се. Сада, пошто га је срџба прошла, жели да му се обрати, али не зна како.

– Има ли још много времена до сванућа?

– Не баш. Одлазиш?

– Још не одлазим. Помислио сам, можда би желео да поново разговарамо о јучерашњој теми?

– Како год хоћеш!

– Страче, желим да ме саслушаш и да ми помогнеш!

– Дете моје, свима помажем, никога не одбијам, јер, треба да знаш, човеку су потребни чак и мрави.

– Али синоћ ниси хтео да ми помогнеш!

– Јуче си због журбе био нервозан, наљутио си се, па је било немогуће разговарати. За разговор је потребан мир. Најбољи лек против срџбе је ћутање. Другачије, у срџби можеш изговорити непријатне речи.

– Имаш право! Данас сам смиренији. Јуче је ваљда умор био крив.

– Сигурно је то било у питању.

– Дакле, реци ми, старче, шта знаш о Ти-Граду?

– Дете моје, Ти-Град је најлепши град који постоји на свету.

– Лепши је од Ја-Града? Не верујем у то!

– Буди стрпљив и саслушај ме. У том граду нема високих бедема нити великих кућа. Његова лепота се огледа у нечем другом. Али, нико не може ући у Ти-Град ако пре тога не прође кроз један мали, ниски пролаз који личи на тунел.

– Ја сам мали и сигурно ћу проћи.

– Мислим да си ипак превисок.

– Па онда ћу се сагнути!

– Е, управо овде је тајна. Да би прошао кроз пролаз није довољно само сагнути главу. Прво мораш да смањиш своје ЈА.

– Старче, сад си ме збунио!

Старац се смеје.

– Пази, једноставно ћу ти то објаснити. Шта ти је рекла краљица пре него што си кренуо на пут?

– Где год да се налазим, што год да радим, увек да говорим: „Прво ЈА.“

– Е, видиш! Да би пронашао Ти-Град, треба да чиниш управо супротно. На прво место да стављаш ТИ, прво добробит других! Да говориш како је твој ближњи исти као ти, чак и бољи. Када то будеш из речи превео у дела, тада ће се твоје ЈА смањити.

– И моћи ћу да прођем ккроз уски пролаз?

– Проћи ћеш без напрезања. А ако уђеш у Ти-Град, тада ћеш тек видети! Нећеш више желети да одеш оданде.

– Ти мора да си оданде. Зашто си отишао?

– Нисам отишао. Једноставно, боравим овде како бих показао пут ономе ко га тражи.

– Да ли је далеко?

– Можда је и врло близу. Од тебе зависи.

– Како то мислиш?

– Док будеш ишао ка Ти-Граду, припази на своје мисли и размишљања. Увек мисли на добро! Све док тако будеш поступао, пут ће бити без препрека. Али, ако будеш размишљао о лошем, биће ти напорно и умараћеш се без разлога.

– Је ли то све?

– Да. Да ли ти се учинило лако или тешко?

– Сувише једноставно! Е, да сам то знао од почетка! Сада бих већ био у Ти-Граду.

– Боље икад него никад!

– Потпуно је свануло. Ја бих да кренем.

– Прво поједи нешто, па онда иди.

Док Пркос једе, старац му припрема мало хране за пут.

– Непотребно је то што спремаш, старче. Ја ћу, ако не за ручак, бар у време вечере сигурно бити у Ти-Граду. Шта ти кажеш?

– Надам се. Али, за сваки случај, понеси то са собом.

Чим је сунце провирило иза брда, старац је испратио Пркоса.

– Срећан ти пут, дете моје!

– Много ти хвала, старче, на свему што си ми рекао! Хоћеш да ти укратко све поновим, да видиш да ли сам запамтио?

– Слушам те!

– Изнад свега стављам добробит ближњих и увек размишљам о добрим стварима. Тако се смањује моје ЈА и улазим у Ти-Град.

– Све си лепо запамтио. Са мојим благословом, крени у здраље!