Дневне архиве: 1. маја 2013.

ИЗ ЈА – ГРАДА У ТИ – ГРАД

ИЗ ЈА – ГРАДА У ТИ – ГРАД

Мирсини Вигопулу

ЈЕДАН МАЛИ СТАНОВНИК ЈА ГРАДА

Некада давно, постојао је један велики град који се звао Ја-Град. Куће у том гарду биле су све једна лепша и већа од друге, са високим зидинама. Усред града налазио се гранитни брежуљак, а на њему сјајна палата саграђена од леденог кристала. У палати је живела богиња Горда, којој су се становници Ја-Града веома дивили. Била је њихова краљица. Никада нису доносили озбиљне одлуке без њеног одобрења. Она је све знала.

Становници Ја-Града су много волели свој град. Веровали су да нигде не постоји бољи од њиховог. Зато никада нису желели да оду из њега.

Ако би се ко прошетао око високих градских зидина, приметио би да не постоје врата. Само су на јужном делу постојала мала врата. Кроз њих је пролазила неколицина становника који су радили на околним њивама.

Иако се чинило да је све дивно и блештаво, сатновници Ја-Града су имали један проблем: вид им је био мутан, па зато нису добро видели. Чак ни Сунце нису видели у стварном сјају и светлости. Наравно, они сами то нису схватали јер су мислили да тако види цео свет. Имали су и једну лошу навику: много су се свађали. Свађе међу њима биле су врло уобичајене. Сваки становник Ја-Града желео је да он буде у праву. Чак су се и деца ретко заједно играла. Ако су играла неку друштвену игру, свако од њих је хтео да буде вођа. Нико није одступао, па се зато најчешће свако дете играло само

Пркос је мали становник Ја-Града. Углавном се игра сам. Данас поново не жели да се игра са својим друговима. Напушта их и одлази. Зар су то пријатељи – не признају да је он најбољи у трчању? Само његова мама то признаје.

Госпођа Сујета за сваку ситницу ласка и хвали свог мужа и децу. Верује да их на тај начин снажи и храбри. Уосталом, без самопоуздања нико не може да се истакне, а то је у друштву Ја-Града врло битно.

Пркос данас осећа велики немир у души. Корача брзо, и после сваких неколико корака уздише како би се ослободио беса. Још је рано да иде кући. Уосталом, још се нико није вратио. Помишља да би га једна шетња око градских зидина могла смирити, али што више размишља о друговима , бес га све више обузима. И што је срдитији, срце му се све више стеже. Погледавши на високе зидине и велике куће, обузима га осећај да ће се обрушити на њега. Изненада пред собом угледа мала врата. Обузет немиром, није ни приметио како је стигао довде. Чуди се видевши да су полуотворена. Прилази и провирује напоље.

Здраво, пријатељу!

Изненађен, окренуо се и приметио једну девојчицу како седи на ниском зиду изван зидина.

Здраво и теби! – одговара Пркос и излази напоље. То му је било први пут да прође кроз њих.

Сигурно ниси одавде. Никада те нисам видео.

Овде сам у пролазу. Дошла сам на кратко са оцем, па га чекам.

Пркос не пропушта прилику да се истакне, и изазива је да се такмиче.

Хоћеш да се тркамо до оног дрвета, да видимо ко ће победити?

Наравно да хоћу! Укочила сам се од седења.

Дакле, устај, да не губимо време! Бројим до три, и крећемо!

Заузимају положај. Један, два, три – и напред! Удаљеност до дрвета је знатна. Трче једно уз друго. Приближавајући се крају, Пркос са завидном разликом стиже први.

Браво, браво! – узвикује девојчица и пружа му руку. – Трчиш као ветар.

„Коначно, ево неког ко признаје моју вредност“ – размишља Пркос.

Истина је да сам ја најбољи у трчању. Требало би да су овде неки да те чују. Али ниси ми рекла како се зовеш.

Зовем, се Ведрана. А ти?

Пркос.

Задихани и весели седају испод једног дрвета.

Е, Ведрана, пре него што смо се срели, мислио сам да ћу пући од муке!

Приметила сам то чим сам те угледала како провирујеш на врата. Али знаш шта? Много срџбе утиче штетно на човека. Сада си много лепши.

Ма, како да не будем бесан! Знаш ли шта ми чине моји пријатељи?

Пркос почиње да јој прича о својој невољи, а Ведрана га слуша са пажњом. Он прича, прича, прича, а она слуша, слуша, слуша…

Време пролази тако пријатно да ни не примећују, а онда стиже њен отац.

Идемо, девојчице моја, треба да одемо што пре одавде!

Да ти представим мог новог друга!

Да ли си ти из Ја-Града? – пита Ведранин отац.

Наравно, а одакле бих могао бити!

Њен отац се насмејао и помиловао га по коси. Пркос их позива својој кући, али њен отац веома жури. Хвата Ведрану за руку и брзо се удаљују. Посматрајући је док одлази, Пркос се веома љутио на њеног оца што није прихватио његов позив. Уопште му се не допада кад му кажу не. Она се окреће и маше му. Он јој се осмехује. Покушава да сакрије љутњу. Жели да лепо изгледа. А онда се изненада сети да је није питао одакле је. Потрчао је за њима и повикао:

Ведрана, где станујеш?

Она се на кратко зауставља. Ставља руке на уста у облику левка и гласно виче:

У Ти-Граду! Дођи да ме посетиш!

Чује се одјек: „У Ти-Граду, дођи да ме посетиш!“

Пркос их посматра све док се у кривини пута не изгубе са видика.