Месечне архиве: мај 2013

Сунце се рађа свакога дана

Данас се Пркос пробудио врло рано, од узбуђења. Први пут ће упознати краљицу ТИ-града. Гледа око себе и примећује да остала деца спавају. Ведрана и Племенити нису ту. Устаје и, корачајући тихо, излази напоље. Зора руди. Види своје пријатеље како седе ћутке и гледају у небо. Пролази поред њих, одлази до малог извора који тече нешто ниже и умива се свежом водом. То га је потпуно разбудило. Племенити му показује руком да им приђе ближе. Сео је крај њих. И он без речи посматра хоризонт. Чини се као да су се врхови планина запалили и да се та ватра шири.

– Благодаримо ти, Боже, што смо провели мирну ноћ. Помози нам и у овом новом дану који свиће. Обасипај нас Твојом љубављу – шапуће Ведрана стежући руку свог малог пријатеља.

И Племенити му стишће руку како би га охрабрио. Тај топли додир смирује Пркоса и даје му снаге.

– Тражи и ти нешто од Њега, слуша те! – подстиче га Ведрана.

– Боже Ведранин и Племенитога, помози ми да Те упознам! – изговара тихо.

Тог тренутка извирују први зраци сунца. Једна птичица, шћућурена на оближњој грани, шири крилца, протеже главицу ка истоку и почиње да цвркуће. Творевина се буди.

– Никада до сада нисам видео свитање. Каква лепота и мир!

– Бог ти помаже да га упознаш – говори му Ведрана. – Све те боје свитања и сву лепоту природе не могу створити људске руке, па макар они били вође и краљеви.

– Почињем да верујем у то.

Племенити га грли.

– Веруј, друже мој, веруј и не бој се ничега!

– Једино чега се бојим у овом тренутку јесте сусрет са вашом краљицом. Не познајем правилник понашања у палати. Да ли је исти као код нас или је другачији?

– Какав је то правилник? – пита га Племенити – Први пут чујем ту реч.

– Какав је поредак при пријему код краљице? Колико има корака до престола? Колико поклона да начиним? Реци ми, Ведрана!

– Кажем ти да се смириш! Ништа од свега тога не треба да радиш. Тај правилник који помињеш, овде код нас не важи. Наша учитељица је врло љубазна. Иначе, причала сам јој о теби. Са радошћу нас очекује. Стога, избаци из главе сваку бригу! Не дозволи лошим мислима да ти униште лепо јутро!

Ведранине речи су га подсетиле на савете људи који су му помогли да стигне довде. Иако их до садад није поменуо, с времена на време их се сети…

дану

план јеловника за период 27. – 31. мај

ДОРУЧАК
УЖИНА
РУЧАК

понедељак

мини пице, јогурт
воће
супа, пилав, салата

уторак

слана штрудла, кисело млеко
воће
супа, спанаћ, јогурт

среда

павлака, шунка, јогурт
воће
супа, кромпир, риба, салата

четвртак

прженице, кисело млеко
воће
супа, сармице, кисело млеко

петак

слатка штрудла, млеко, чај
воће
супа, гулаш, макароне, сир

27. – 31. мај

ПОНЕДЕЉАК:
Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“
Еколошка азбука

УТОРАК:
Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“
Рециклирање дискова

СРЕДА:
Вежбамо представу: „Принцеза и одјек“

ЧЕТВРТАК:
„Шта све може да се рециклира“

ПЕТАК:
Учимо песму Бранка Коцкице „Ласте“
Хранимо птице у парку

27. – 31. мај

ДРАМАТИЗАЦИЈА ПРИЧЕ „ЦРВЕНКАПА“

Гињол лутка обучена као Црвенкапа носи у руци корпу и прича деци да је кренула да набере цвеће за своју баку. Позива децу да јој помогну, „беру“ цвеће расуто по соби, природно или исечено од колаж папира. Бака највише воли црвено цвеће, а деца у Црвенкапину корпу стављају само црвене светове. Црвенкапа мирише цвеће, подстиче децу да и она то чине. Захваљује се деци, поздравља их и одлази. Ова игра се може организовати у соби или у дворишту.
Гињол лутка ће другог дана позвати децу да „праве“ колаче и носе их баки. Кад су направили колаче иду код баке, пролазе кроз шуму (провлаче се између стола и столица) и певају песму „Ко се боји вука још“. Лутка бака их дочекује, заједнички се радују сусрету и настављају игру.

Дечје игре у ТИ-граду

Данас ће се Пркос први пут играти са децом из ТИ-града. Узбуђен је. Окупило се, много деце. Сви хоће да се играју са њим. Стоје подељени у групе. Ведрана, да би надјачала вику, узвикује:
– Чујте ме, неко треба да буде вођа, како би усмеравао групе. Ко жели да буде вођа?
– Ја, ја! – виче Пркос и диже руке високо како би га сви видели.
– Ти, ти! – узвикују заједно деца, и игра почиње.
Први пут у животу Пркос се игра са толико деце – велике и мале, са толико девојчица и дечака!
Наравно, понекад је незадовољан што млађи не могу баш све да постигну, па због тога заостају. Тада им у помоћ прискачу старија деца, и на крају чак уживају у тим малим застојима у игри. По свршетку игре, сви су поседали на меку траву и траже од Пркоса да им исприча нешто о својој домовини. Он кратко размишља. Сећа се деце у ЈА-граду, која се никада не мире међусобно како би се заједно играла. Такође се сећа и својих другова, који га увек разочарају, као и старије деце, која се друже само међу собом и никада не обраћају пажњу на млађе. Ништа од свега тога не жели да исприча својим новим друговима. Жели да им каже нешто што ће оставити утисак на њих, нешто на шта ће он бити поносан. И тако, почиње им причу о краљици Гордој. Са пуно топлине прича о свјој богињи. Деца га слушају без речи. На крају им описује њену величанствену палату, коју двапут годишње посећују сви становници ЈА-града.
– Ах, ах – виче Цветана – како ја жалим ту јадницу што живи окружена леденим кристалом! Сама помисао на то ме ужасава.
– Мени је жао свих становника ЈА-града, јер своју краљицу виде само два пута годишње! – говори један високи дечак.
– Ко год има неки проблем, тражи да буде примљен на разговор – објашњава им Пркос.
Ведрана примећује да је њен пријатељ увређен, па се меша у разговор.
– Немој замерити деци! Ми овде живимо потпуно другачије. Волимо и поштујемо нашу краљицу, али је можемо видети кад год пожелимо, скоро сваког дана. Зато што је она и наша учитељица.
– Учитељица? Немогуће! Могу разумети краљицу која је и богиња, али учитељица – то чујем први пут.
– Сутра имамо наставу, па ћеш доћи са нама да је упознаш и да се увериш.
– Хоћу да идемо сада, хоћу да кренемо одмах! – устаје и виче Пркос.
И Племенити устаје и грли га.
– Друже мој, данас смо се тако лепо играли, сви смо весели због тога! Хајдемо сада кући, очекују нас на вечери! Сутра ћемо поћи сви заједно да упознаш нашу краљицу.
Уз мало лепих речи и много љубави, Племенити је успео да их убеди да сви добро расположени оду својим кућама.

У ТИ-граду

До сада је Пркос био уверен да не постоји лепши град од ЈА-града. Ово што сада види пред собом, одузима му дах.
– Дакле, како ти се чини?
– Прелепо је!
– Видиш ону децу тамо иза дрвета? Иди до њих! Сигурно је и Ведрана са њима. А ако није, они ће те одвести до ње.
Није му требало рећи ништа више. Појурио је ка деци.
– Пази на ногу!
– Не боли ме више! – довикује јој Пркос.
Задихан, стиже до деце. Смеју се, задубљени у игру, тако да га и не примећују. Он одмах препознаје Ведрану. Сећа се њеног смеха и косе.
– Ведрана… Ведрана! – дозива је Пркос.
Она се окреће изненађена.
– Пркосе, добри друже мој!
Грле се. Ведрани теку сузе радоснице. Остала деца, чим су чула његово име, почињу заједно да тапшу узвикујући:
– Добродошао у ТИ-град! Добродошао у ТИ-град!
– Очекивала сам те. Била сам сигурна да ћеш доћи.
– Прошао сам кроз многе потешкоће!
– Битно је да си успео. Дођи да те упознам са мојим пријатељима! Причала сам им о теби.
Сви се срдачно рукују са њим. Представљају се, а питања пљуште одасвуд. Пркос је затечен. Тако топао дочек и толико загрљаја никада до дотад није доживео. Ведрана примећује његову збуњеност и посредује:
– Слушајте ме сада! Наш другар је мокар и уморан. Предлажем следеће: повешћу га својој кући да се пресвуче и одмори, а сутра…
– Не сутра, данас, данас! – узвикују деца.
– Данас ће се одморити. Сутра ћемо се сви срести овде. Пркос ће нам тада испричати како је допутовао овамо. Слажете ли се?
– Слажемо се! Слажемо се!
Један високи дечак који све време држи Пркоса за раме, узвикује:
– Сви ћемо их отпратити до куће госпође Добре!
Крећу певајући:

Госпођо Добра, госпођо Добра,
види овај призор,
за увесељавање срца твога,
види кога доводе ти деца.

Пркос се смеје испеваној песмици. Дечак који га држи за раме, сагиње се и шапуће му:
– Ја сам Ведранин брат, зовем се Племенити. Госпођа Добра је наша мајка.
Госпођа Добра је изашла у двориште. На рукама држи малену девојчицу, а једно мало веће дете стоји крај ње радосно пљескајући ручицама. Привучени буком деце, дошле су и комшије. Сви су пожелели добродошлицу Пркосу. Госпођа Добра га је чврсто загрлила.
– Добродошао, дете моје!
Пркос је остао без речи. Не зна шта да каже. Госпођа Добра се обраћа свом великом сину:
– Племенити, покажи Пркосу где може да се опере и дај му чисту одећу! Ведрана, ти дођи са мном да спремимо вечеру! убрзо ће стићи и отац.
Сви седе за столом и слушају Пркоса док им приповеда своје доживљаје са путовања. Он, наравно, није поменуо никога од оних који су му помогли да стигне до ТИ-града. Желео је да у слави ужива сам. О свему прича тако уверљиво, те људи немају никаквог разлога да му не поверују. Чак му се и диве. Ведранин отац га је пријатељски потапшао по леђима.
– Браво, дете моје! Види се да ти је душа испуњена добротом, зато ти је Бог помогао да стигнеш овамо.
– Нико ми није помогао! Ја сам све сам постигао.
– Дете моје, Бог је саосећајан и помаже свим својим створењима.
– Не знам у којег Бога ви верујете. Ми у ЈА-граду имамо богињу. Она је наша краљица. Саветује нас, у њу верујемо. Сви знамо да човек у себи крије велику снагу. Та снага му помаже да победи све тешкоће. Наравно, пошто сам већ дошао овамо, хтео бих да упознам и вашег Бога.
Деца се немо погледаше. Госпођа Добра се осмехује свом супругу, а он поново пријатељски потапше Пркоса.
– Упознаћеш Га, упознаћеш Га!
– Ја предлажем да пођемо одмах данас Где је Његова палата?
– Његова палата? Небо је Његова палата!
– Небо?
Пркос је скочио зачуђен.
– Па како разговарате са Њим? Како вам помаже?
– Једноставно Му се обраћамо, као што ми сада разговарамо.
– И Он вас чује са толике удаљености? И може вам помоћи?
– Наравно! Увек се налази близу нас.
– И сада је овде и слуша нас – проговара мала Цветана.
– Зар хоћете рећи да је невидљив?
– Тачно!
Пркос је поцрвенео од узбуђења. Устаде и рече:
– Овог тренутрка хоћу да разговарам са Њим! Молим вас, реците Му да га тражи Пркос из ЈА-града!
Деца се осмехују и посматрају га са чуђењем.
– Седи, дете моје! Смири се! Још ниси ни стигао. Полако, све ћеш сазнати.
– Ја хоћу сада!
– Добро, пошто ти желиш сада, почнимо! Мислим да је прва ствар којој се мораш научити – стрпљење.

Истина је да онај ко жели да подучава једног становника ЈА-града и сам мора бити врло стрпљив. Као што смо рекли на почетку, становници ЈА-града не виде добро јер им њихово велико ЈА мути очи. Њихове уши чују само оно што им одговара. Верују да је исправно само оно што они кажу. Скоро је немогуће променити им мишљење. Иначе, себе сматрају веома паметнима. Како да послушају савет једног скромног становника ТИ-града? У њиховом речнику скроман значи блесав. Зар ће сад слушати блесаве?
Пркос је, осим свог великог ЈА, у себи носио и велики пркос, већи и од свог имена. Са друге стране, Ведранин отац, господин Стрпљиви, поседовао је стрпљење, такође веће од имена које носи. Прво што му је пало на памет, било је да лично разговара са својом породицом.
– Децо, од данас ћете Пркоса сматрати братом! Пошто га је Бог послао овамо, сви заједно траба да му помогнемо. Не кажем да ће бити лако! Довољан је један житељ ЈА-града да окрене наглавачке цео ТИ-град. Али, ми се надамо да ћемо уз Божју помоћ и помоћ наших суграђана успети.
– Када он буде мудровао, ми треба да ћутимо? Тата, па он ће нас сматрати глупима!
– Цветана, понекад је паметнији онај који ћути.
– У сваком случају, веома је поносан – примећује Племенити. – Стално говори: ЈА па ЈА! Помислио би неко да је то оружје које га штити.
– Па, лепо! Узећемо и ми наше оружје. Време је за битку. Ведрана, ти си Пркоса охрабрила да дође овамо. Да ли си спремна?
– Већ одавно, оче!
– Које је то оружје које побеђује становнике ЈА-града? хоћу и ја једно! – виче Цветана.
– у питању је ЉУБАВ, девојчице моја! – одговара мајка и узима је у загрљај.

Врховима Голије – подмладак ПД „Каблар“

Краљица Смирена

– Хајде, отвори очи! Погледај ме!

Пркос отвара очи и угледа девојку која га је миловала по коси.

– Покушај полагано да устанеш!

– Боли ме нога.

– Како си пао, ниси се јако ни повредио! Попиј мало воде!

Понешто од свеже воде, а углавном од благих додира ове дивне девојке, Пркос се брзо освестио.

– Пре него што сам задобио ударац, овде доле сам видео један мали град. Сад не видим ништа.

– Дрвеће око реке је веома високо, па се не види.

– Да ли је то Ти-Град?

– Јесте.

Пркос скаче на ноге.

– Пази на ногу, дете моје!

– Зар је могуће да сам стигао тако близу, и поново га изгубио из вида? Како ми се то десило?

– То ти знаш.

– Ја знам да моју главу треба добро промућкати. У тренутку кад размишљам о лепим стварима, наилазе некакве ружне мисли… И ево шта ми се онда дешава!

– Свим људима наилазе ружне мисли. Треба да научиш да не обраћаш пажњу на њих.

– Дакле?

– Па овако: када ти се појави нека од њих, покушај да је одагнаш. Ако почнеш да верујеш у њу, тада долазе једна за другом. А затим полагано из ума клизе у срце.

– Клизе?

– Наравно, и чим стигну у срце, долази срџба, злоба, а онда једно зло доноси друго. Зато је битно да их одмах отераш, да не обраћаш пажњу.

– Покушавам, али не успевам.

– Ако не можеш, постоји још један начин.

– Реци ми, реци ми!

– Потребно је да насупрот ружне мисли поставиш једну врло лепу. Останеш смирен и чекаш. Добра мисао ће победити.

– Зар може једна добра мисао да победи толико ружних?

– Може, и те како!

– Како су мудре твоје речи! Како се зовеш?

– Смирена.

– Ја се зовем Пркос. Из Ја-Града сам. Већ данима покушавам да стигнем до Ти-Града, али безуспешно.

Прича јој о познанству са Ведраном и свему што му се дешавало на путу довде.

– Немој бити разочаран! Приближио си се много у само неколико дана. Други покушавају годинама, па можда никад не стигну у Ти-Град. Тебе од њега дели само ова река.

– Можеш ли ми помоћи да је пређем?

– Прећи ћемо је заједно. Ухвати ме за руку и не бој се ничега!

– Смирена, реци ми зашто све што се на први поглед чини лако, у стварности бива тако тешко?

– Што је наше ЈА веће, утолико је све теже. Себичност је непотребна. Потребни су једноставност и смирење.

корачају држећи се за руку. Река тече силовито.

– Не видим никакав прелаз.

– Стижемо! Видиш ли оне дивовске стене? Оне секу снагу воде. Тамо ћемо прећи.

Стварно, на том делу река тече мирније. У води се налази велико камење. Скачу са једног на други. Стижу до узаног отвора. То је мали мрачни тунел који пролази између стена.

– Проћи ћемо онуда и стићи на другу страну – објашњава Смирена. Пркос се двоуми и размишља: „Куд ме води ова жена? Како сам тако лакомислено поверовао непознатој особи? Можда само глуми доброту? Чини ми се да би овде требало наступити мало лукавије. Пустићу је да сама пређе. Ако видим да је стигла на другу страну, онда ћу је прећи сам.“

У тренутку кад се Смирена сагнула да прође кроз мали тунел, Пркос изненада извлачи своју руку из њене. Истог тренба се оклизну и блуууп! – паде у реку. Вода почиње да га носи. Иако се чини да река овде није снажна, постоје јаке водене струје.

– У помоћ! Смирена…а…а! У помоћ!

Она, не губећи ни часа, скаче у реку. Плива брзо. Хвата га за одећу и полагано извлачи на обалу. Проћи ће мало времена док се освести.

– Ко зна о чему си опет размишљао!

– Боље да ти не кажем! Малопре смо разговарали о лошим мислима које клизе, зар не? Е, видиш, заједно са њима и ја сам се оклизнуо, и ево како изгледам…

Смирена се смеје.

– Као што видиш, делимо исту муку.

– Не знам како да ти се захвалим! Мало је недостајало да се удавим.

– Ако желиш да ми се захвалиш, хајде да пређемо реку! Мокри смо и морамо се пресвући.

Поново стижу до малог отвора. Пркос јој стеже руку.

– Држи ме чврсто! Хоћу да ме ти водиш. Сам никада нећу успети.

Управо то „ТИ“ које је изрекао, помогло је Пркосу да умањи своје ЈА и тако уђе у Ти-Град.